Доб при Мирни је концентрациони логор који је постојао средином 1991. године у Словенији на месту казанено-поправног завода, крај градића Шентруперта.
Овај затвор је претворен у логор по налогу највиших републичких органа власти СР Словеније, која је тада још била у стаставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Кроз овај концентрациони логор је прошло више стотина затвореника, а највећим делом су то били Срби. У њега су довођени припадници Југославенске Народне Армије (савезне војске) и чланови њихових породица, као и други представници југославенске федерације: савезна управа царина, савезна полиција итд.
Иначе на територији СР Словеније је током лета 1991. године било 21 логор колико је широј јавности познато.
Концентрациони логори, као и други злочини које су припадници словеначке Територијалне одбране учинили над Србима и припадницима ЈНА, ССУП... нису били случајни, већ принцип осамостаљивања најзападније југославенске републике у крвавом разбијању Југославије почетком деведесетих година 20. века.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Словенији
Словенија је најзападнија југославенска република у којој су највећим делом живели Словенци и мањим делом Срби и Хрвати са националним мањинама.
Словенија се налази на граници централне и југо-источне Европе у којој доминира континентална клима. Ово је територија у којој се сучељавају Алпи, Динариди, Средоземно море и Панонска низија. Граничи се на северу са Аустријом, северо-истоку са Мађарском, Италијом на западу и Хрватском на истоку и југу.
Највећи део словеначких река води ка црноморском сливу. Малим делом Словенија излази на Јадранско море, свега 30 км. Њен положај је врло повољан јер се налази на путу из централних делова европског континента, ка Малој Азији. Највиши врх у Словенији је Триглав 2.864 м.н.в. који припада Јулијским Алпима.
Пејсаж са Алпа
Словенија има и пет мањих покрајина: Прекомурије, Штајерска, Корушка, Крањска и Приморска. У веће градове спадају: Љубљана, Марибор, Цеље, Крањ, Копер, Нова Горица, Ново Место, Мурска Собота...
На простору данашње Словеније створена је држава Карантанија од Јужних Славена који су ту дошли у VII столећу. Али је врло брзо потпала под власт Бававарске и касније Франачке.
Крајем Средњег века улази у састав Хабзбуршке монархије, где остаје као провинција више столећа, све до 1918. године када је ослобођена већим делом од србске војске крајем Првог светског рата и ушла у састав Краљевине СХС. Тада је то била Дравска бановина, али без изласка на Јадран.
Шумски пут који води до Кочевског Рога
Током Другог светског рата Словенија је била анексирана већим делом у немачки Трећи Рајх, мањим делом је фашистичка Италија окупирала и Прекомурије је припало Хортијевој Мађарској. Покрет отпора се јавио тек у фебруару 1942. године у источној Корушки, а до краја рата су имали двадесетак одреда. Фашисти нису Словенце прогонили као народ, већ само појединице као идеолошке противнике. У пролеће 1945. године словеначке шуме су биле место страдања припадника ЈВуО који су се повлачиле пред партизанским јединицама.
У доба Брозове владавине у Југославији, Словенија је била најразвијенија република, али се индустријализација заснивала на фабрикама које су углавном пренете из СР Србије. У потрази за послом много људи је долазило из других република у Словенију и остајало да живи. Словенци су на дошљаке гледали увек са презиром.
Словеначки делегати Комунистичке партије су одмах након доношења новог Устава 1974. године испољавали велику жељу за независности.
Кучан и Јанша: Колико још остајемо у Југи?
Почетком 1990. године, словеначки комунисти су на 14. конгресу СКЈ у београдском Сава Центру напустили заседање услед вербалних сукоба са колегама из СР Србије.
Пар месеци касније на изборима у тој републици победили су комунисти, а њихов лидер Милан Кучан постао је председник те републике. Одмах су почеле припреме за рефередум и независност, што се остварило 25. децембра те године.
У Љубљани и другим већим словеначким градовима су крајем јуна 1991. године кружила возила из којих су се преко разгласа чуле јасне поруке: "Срби одлазите! Бићете убијени...". Ово је рађено са циљем застрашивања грађана. Такође словеначка полиција је формирала посебне групе за избацивање породица официра ЈНА из њихових станова. Ово је рађено брутално и без икаквих судских налога.
Од самог почетка разбијања Југославије крајем 1980-их година сепаратисти у СР Словенији и СР Хрватској су имали велику подршку од уједињене Немачке, што се огледало преко изјава Ханса Дитриха Геншера, министра спољних послова и Хелмута Кола, канцелара.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
У општини Шентруперт, на истоку СР Словеније постојао је затвор, односно казнено-порпавни дом Доб при Мирни, удаљен источно од Љубљане око 60 км према Хрватској, и 80 км западно од Загреба.
Када су словеначки сепаратисти 25. јуна 1991. године званично прогласили потпуну самосталност од остатка СФР Југославије знало се да ће доћи до немира и да ће ЈНА као једини војни субјекат реаговати. Власти у Љубљани су већ били спремни на то и кренуо је истог дана обрачун са припадницима ЈНА и напади на њихове породице.
Поред тога, Савезна Влада Југославије је послала припаднике Савезне Полиције, као и представнике других државних органа са циљем да уклоне барикаде и омогуће несметани пролаз кроз Словенију, односно функционисање још увек заједничке државе.
У тим оружаним сукобима дошло је до размене ватре, било је погинулих и повређених на обе стране. Припадници Територијалне одбране СР Словеније одмах су кренули да блокирају и нападају касарне ЈНА које су биле попуњене са регрутима на редовном одслужењу војног рока, као и карауле према италијанској, мађарској и аустријској граници.
Један од најпознатијих злочина из тог времена јесте напад на југославенску караулу Холмец, где су војници ЈНА убијени иако су се предали. Такође, и тадашњи старији водник Драгомир Грујовић (рођен у Чачку) успео је да код Новог Места одбрани складиште муниције у Мокроногу од агресора.
Крајем јуна 1991. године док су још трајале борбе између ЈНА и словеначких паравојних формација створила се потреба за већим смештајним капацитетом, него што су локале полицијске станице могле да приме затвореника. Директори МУП-а Словеније по налогу Владе те републике су почели са проширивањем капацитета затвора Доб при Мирни, који је претворен у сабирни центар односно концентрациони логор.
Ту су довођени заробљени војници ЈНА, савезни полицајци и остали чланови држаних институција Југославије. Они су понижавани, вређани, пребијани, злостављани на најтеже начине, где су у многим случајевима прекршене одредбе о заштити људскх права, као и Женевнске конвенције о ратним заробљеницима.
СВЕДОЧЕЊА
Један од преживелих логораша, који је касније сведочио пред истражним органима у Београду овако:
- "Нас тројица из Савезног секретаријата за унутрашње послове СФРЈ и још један колега из Савезне управе царина смо 27. јуна 1991. године кренули од војног аеродрома Церкле путничким возилом према Љубљани. Дошли смо у Словенију службено.
Приликом кретања по улицама Љубљане стално су нас ометала поједина возила и намерно су нам блокирала пут. Успевали смо да вешто избегнемо те замке, али смо у једном моменту морали да станемо, јер се испред нас испречио полицијски специјалац испред барикаде са аутоматском пушком коју је уперио у нас и рекао да изађемо ван. Врло брзо нас је опколила група од најмање 10 специјалаца и одмах је уследио претрес. Одузели су нам службене пиштоље и прво су нас пребацили у љубљански затвор у Повшетовој улици бр. 5.
При уласку у ћелију су нам одузели личне ствари, каишеве, петрле и сл. без да нам је издата било каква потврда.
Увече касно око 23 сата кренуло је појединачно саслушавање од две екипе. У првој екипи био је Кох, стар 35 година, и Тавчар, стар око 38 година... а у другој екипи била су двојица старијих ликова. Испитивања су трајала сатима уз константна вређања и омаловажавања са њихове стране. Претили су нам да ће нас ликвидирати и да се нећемо вратити живи у Београд.
У ћелијама смо трпели нове психичке тортуре од стражара који су им претили чак да ће их ножевима исећи. Такође су говорили како ће та убиства приписати ЈНА.
Дана 29. јуна око 02:20 сати нама су враћене ствари, а ми смо свезани потрпани у камион контејнер, без вентилације у коме је било преко 60 људи. Било је несносно јер нисмо имали ваздуха, буквално смо се гушили. Људи око нас су падали у несвест, а због врућине смо били мокри од зноја. Старији водник ЈНА Хасан је сломио тако ребра.
Возили смо се тако два сата да би нас довели до напуштеног рудника Дол при Храснику. Тамо смо прошли нову торутру, јер су све скидали са нас и држали нас по хладноћи ознојене напољу. Сместили су нас 410 у четири мање просторије. Спавали смо на бетону и температури 7 степени изнад нуле, док је дању било и преко 30'С. Са плафона ћелија нама је капала вода, а све то при температури 10'С.
У том логору смо имали нова саслушања која су водили: Загор Гранц, Прокшељ, Чех, Тачвар, Кох и још један лик који нам није познат. Командант тог логора је покушао да нас нахушкава једне на друге, заробљене војнике на полицајце, али нису успели. Константно смо вређани и малтретирани.
Нас четворица смо 1. јула пребачени у нови логор КПД Доб при Мирни... само смо провели осам дана без икаквих контаката са спољним светом. Слично је било као и у претходном логору. Те смо 9. јула ослобођени и протерани из Словеније...".
Припадник ССУП Марко Шарић је по избављењу из логора, сведочио пред истражним органима овако:
- "Моја група од 15 радника Савезног секретаријата за унутрашње послове Југославије дошла је 27. јуна 1991. године после 16 часова хеликоптером, одевдени у цивилу... Слетели смо на стадион у Дравограду и одмах смо опкољени о велике групе словеначких 'Територијалаца'. Око 250 их је било и сви су били наоружани. Захтевали су да се предамо, што смо ми одбили... покушали су да отму мој службени пиштољ, али нисам то дозволио.
На крају је одлучено да идемо у Словеначки Градец, на преговоре, где је била њихова виша команда. Услов је био тај да се остави оружје. Аутобусом смо спроведени до тамо под јаком оружаном пратњом.
Тек што су отпочели преговори, упали су нам наоружани припадници Територијалне одбране СР Словеније у маскриним униформама, који су нас разоружали и саопштили нам да смо постали ратни заробљеници. Ми смо сви детаљно претресени.
После тога, аутобусом смо превезени до Зиданог Моста, а онда смо спроведени у затвор под јаком стражом. Одузете су нам све личне ствари, а њих 13 радника ССУП је смештено у две мале ћелије (самице).
Дана 28. јуна око 14:30 сати стрпали су нас у две полицијске "марице" без вентилације и макадамским путем возили неко време уз константна кочења. Ово је било својеврсно мучење јер је ситуација била несносна. Лупали смо вратима, а после неког времена су нам и отворили, па су многи повраћали.
Доведени смо до неког ловачког дома у шуми, где је импровизован мањи логор. Сви смо смештени у једну просторију од петнаест квадрата. Касније су нас пребацили у нови логор Дол при Храснику, а на крају у велики концентрациони логор Доб при Мирни (предратни затвор).
Пуштени смо 10. јула, без да су нам вратили ишта што нам је одузето и возом смо се вратили у Београд".
Потпуковник ЈНА Бошко Продановић о јунско-јулским догађаима у Словенији сведочи овако:
- "Моја јединица је нападнута 28. јуна 1991. године од припадника Територијалне одбране Словеније. Нисмо дуго издржали јер је њих било више, а код нас је било присутно дезертерство.
Ухапшен сам 2. јула и одмах спроведен у логор Доб при Мирни. Лично сам видео како су стражари и медицинско особље овог логора нехумано поступали са два рањена официра ЈНА који су ту довезени из војне болнице из Љубљане.
Са мном у овај логор је спроведен и један мој војник, који је рањен у стомак приликом одбране касарне. И он није имао адекватну негу, већ су се понашали безобзирно и срамотно... Константно су нас вређали и малтретирали".
ПОСЛЕДИЦЕ
Оружани сукоби у Словенији су трајални скоро две недеље. Савезна Влада Југославије је након тога донела одлуку о повлачењу свих јединица ЈНА и савезних институција са те територије.
Према проценама око 150 војника ЈНА и официра је током летњег рата убијено или подлегло повредама. Углавном су међу жртвама били Срби, ретко друге нације. Они су убијани и мучени само зато што су споводили законе и Устав још важеће државе.
Процес разбијања СФР Југославије је тако настављен, а у Хрватској и Босни и Херцеговини су оружани сукоби имали далеко теже последице.
Војно тужилаштво ЈНА су крајем 1991. године направили једну брошуру "Истина о оружаним сукобима у Словенији", али она није доступна јавности.
СУЂЕЊА И ИСТРАГЕ
За ратне злочине на територији СР Словеније 1991. године није оптужен ниједан припадник словеначких паравојних формација и полицијских снага. Словеначке власти су то успешно заташкавале пред међународном јавности, која заправо је била помагач словеначким сепаратистима да истрају у својој намери независности.
Фактички за те злочине није одговарао нико.
Јунак новог доба: Драгомир Грујовић
Дана 28. октобра 1994. године Окружни суд у Новом Месту је подигао оптужницу против Драгомира Грујовића, старијег водника ЈНА који је спасио складиште муниције и у самоодбрани ранио капетана ЈНА Бранимира Фурлана, који је већ прешао у редове словеначких паравојних формација.
Крајем 1999. године у Словенији је покренута афера, након што је у дневном листу Новице новинар Бојан Буђа изнео низ доказа и слика везано за злочин у Холмецу.
Тужлаштво за ратне злочине у Београду је 2006. године покренуло истрагу о злоделима паравојних формација СР Словеније над припадницима ЈНА, али је слованачки државни тужилац Барбара Брезигар ово вешто заташкала, тврдећи да не постоје докази за те сумње, јер је прошло доста година.
Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу такође се није бавио ратним злочинима на територији СР Словеније почетком деведесетих година 20. века.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О ратним злочинима у Словенији 1991. године готово да није снимљен ниједан документарни филм. Постоји на интернету неколицина видео записа, углавном су то снимци Радио-Телевизије Београд у којима се могу видети изјаве војника и официра ЈНА из тог времена.
Такође није познато да је објављена нека књига. Пуковник у пензији Радисав Т. Ристић је започео књигу "Медијски порази ЈНА - Истина о Кадијевићу", али та књига није никада угледала светло дана.
Постоји само неколико чланака на интернету, што је свакако недовољно.
ЗАКЉУЧАК
Словенија иако није имала дугогодишње оружане сукобе на својој територији, не значи да није имала ратних злочина од стране својих паравојних и полицијских снага, односно да им се такве ствари требају опростити и заборавити. Приликом њеног пријема у Европску унију 2004. године, ова питања нико није постављао нити је уопште довођено у питање њен улазак због неких дешавања из 1991. године.
Врло чудна је интертна улога Савезне Владе Југославије, као и Генералштаба ЈНА у Београду око дешавања у СР Словенији из простог разлога што се из приложеног види да они нису имали реалну слику стања на терену. Мала је вероватноћа да Контраобавештајна служба ЈНА није свој посао одрадила добро у смислу слања извештаја и сл. Већа шанса је та да они који су одлучивали о томе шта треба да се ради да су били заврбовани од страних обавештајних служби и то им је била директива да се тако понашају.
С обзиром да су Срби као народ у западној хемисфери оцењени као главни кривци за ратове и распад Југославије 1990-их година, тешко је веровати да ће Словенија одговарати у догледно време за злодела која су почињена у име њене независности.