Велики Међер је био концентрациони логор који је основан по налогу Бечког двора у Првом светском рату. Налазио се јужно од Братиславе 60 км, на територији данашње Словачке. Нађимерски логор је постојао од 3. септембра 1914. до 31. октобра 1918. године.
У том логору Велики Међер било је утамничено око 21.000 Срба (цивила и војника), а око 6.000 није дочекало слободу, већ су убијени или умрли од глади, хладноће, болести и др.
Аустроугарске власти су на својој територији имале десетине концентрационих логора, где је интернитрано преко 300.000 Срба, војника и цивила, највише са подручија Шумадије, Тимочке Крајине, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Рашке... од чега је нешто мање од две трећине успело да преживи и да се врати у отаџбину. Ово показује геноцидне намере Хазбуршке монархије према Србима.
У Великом Међеру, између два светска рата подигнут је споменик жртвама који су овде били затворени током четири ратне године 1914-1918. Овај меморијални комплекс спада у четири највећа војничка гробља (после Јиндриховица, Зејтинлика и Маутхаузена) који се налазе ван Србије.
Од 1946. до 2001. гробље у Великом Међеру је било тотално запуштено, чак и претворено у тркалиште за псе. Касније на иницијативу србских заједница у Словачкој је уређено. А нека средства су донирана од Владе Србије 2003. године.
ПРЕТХОДНИЦА
У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.
Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије
Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.
НАСТАНАК
Концентрациони логор у Великом Међеру или Нађимеру настао је почетком Првог светског рата, формиран је 3. септембра 1914. године, где су довођени војници Краљевине Србије, који су зарбољавани на Церу, Сувобору, Мачви, Срему... али не само они, већ су читаве србске породице заробљене у Шумадији, Рашкој, Тимочкој Крајини, Црној Гори, Босни... довођене у овај логор, јер су њихови синови или очеви били у србској војсци.
Локација логора Велики Међер била је на Дунавској ади, око 60 км југоисточно од Братиславе (словачке престолнице), у близини мађарске варошице Нађимер, на данашњој граници Словачке и Мађарске. Данас то место носи назив Чалово.
ОРГАНИЗАЦИЈА ЛОГОРА
Логор Велики Међер је имао 36 барака, где је могло да стане између 6.000 и 12.000 заробљеника.
Овде није било масовних убистава и стрељања, али су србски логораши масовно умирали од глади, хладноће, болести и др. Аустроугарска политика је заправо била таква да се муниција штедела, односно требало је Србе убијати "без испаљеног метка".
Некадашњи изглед логорских барака
Свако ко би се побунио против лоших услова био би убијен, било метком или батинама тучен до смрти.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Постоји податак да је у овом логору за само два месеца од краја 1915. године, до почетка 1916. године умрло око 2.900 Срба, највише од глади и хладноће. Србе је такође масовно косио пегави тифус.
Лекарска нега у аустроугарском казамату била је испод свих очекивања. Поjaвa тифусa je додaтно допринeлa мучeничкоj голготи Србa. Глaвнa кaрaктeристикa aустроугaрских логорa, пa тaко и овог у Великом Мeђeру, jeстe то дa je услeд лоших хигиjeнских условa поjaвa зaрaзних болeсти билa вишe нeго очeкивaнa. Колико je ситуaциja билa ужасна говори подaтaк дa су логорски лeкaри отишли, тј. побeгли из логорa. Бригу о судбини болeсникa прeузeлa су три лeкaрa – логорaшa: др Дрaгомировић, др Зaрубицa и др Мaртиновић. Послeдњи подaци говорe дa je овдe прeминуло око 6.000 Србa, док je у цeлоj Словaчкоj било 8.000 жртaвa србскe нaционaлности.
У логору су била и деца
Овде у овом логору је у просеку око 85 људи умирало на дан. А преко 150 их је сахрањено без имена и надгробне плоче. Сви су сахрањивани у дунавским мочварама.
20. септембра 1914. овде је сахрањен и први логораш: Никола Николић, док је 29. октобра 1918. године, само две недеље пре завршетка Првог светског рата сахрањен и последњи логораш Великог Међера: Богдан Николић.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Нађимеђерски логор смрти је распуштен 31. октобра 1918. године, свега неколико дана пре него што се распала Аустроугарска монархија. Заправо стражари су тог дана само се повукли са места која су били у обавези да чувају и отишли кућамама.
Слике гробних места у Нађимеру
Од тада преживели логораши крећу пут отаџбине, неко возом, а неколицина је ишла и пешице.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Први какав-такав списак логораша и жртава саставио је бивши логораш Ристо Ковијанић. Ово гробље је посетио и војвода Петар Бојовић, рекавши да је Велики Међер - србска костурница.
Спискови затвореника према логорским евиденцијама
Југославнске комунистичке власти након Другог светског рата нису много мариле за стратишта Срба из Великог рата, тако да деценијама ово гробље нико није посећивао, па је остало запуштено и обрасло у коровм док је капела била руинирана. Ни послератне комунистичке власти Чехословчке нису бринуле за ово стратиште.
И не само то, локална мађарска самоуправа је 1990-их на том месту изнајмила део парцеле месном Кинолошком друштву, које је организовало трке за псе.
Тек 2001. године ово место ужаса посетио је Др Небојша Кузмановић, испред Покрајинског секретаријата за кулутру АП Војводине, који истражује страдања Срба у Словачкој. Тако да је октобра те године Влада Словачке поништила одлуку локалне мађарске власти.
Спомен плоча у данашњем меморијалном комплексу
Мало касније, представници Удружења Срба "Светозар Милетић" из Словачке спровели су акцију уређења овог гробља које је потрајало 2.5 године, где се окупљају од 2004. године углавном за Дан победе у Великом рату (11. новембар) и Видовдан (28. јун).
Влада Републике Србије је 2003. године издвојила нека средства којима је помогнута обнова и уређење овог стратишта.
Градоначелник Великог Међера је 2012. године прихватио је иницијативу од србске заједнице у Словачкој, ова улица која води до некадашњег логора, данас гробља понесе назив "Србска".
Иначе, на тлу данашње Словачке постоји осам србских стратишта: Комарно, Трнава, Жилина, Илава, Банска Бистрица и Шаморин који имају војничко гробље са непознатим бројем погинулих војника Краљевине Србије, али и цивила са простора од Вардара до Купе.
У Тренчину се налази споменик са костурницом подигнут 1928. у коме је сахрањено 56 Срба, бораца Првог светског рата.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Први о страдњу Срба на словачкој територији писао је Ристо Ковијанић, који је учесник три рата (два балканска и један светски), а утамничен је у два логора, један од њих је био управо Велики Међер где је провео две године, што је описао у свом делу: "Нађимерска долина смрти".
Ковијанић тврди да је "Аустроугарска дала велики допринос за културни варавризам".
Поред тога, Исидор Ђуковић, 2016. године написао је капитално дело "Нађимер - аустроугарски логор за Србе 1914-1918". У тој књизи на 408 страна се налазе драгоцени подаци о страдању Срба у овом концентрационом логору, јер је сам аутор дуго боравио у Словачкој истражујући ову заборављену и забрањену прошлост.
Обе књиге су објављене код издавачке куће "Прометеј" из Новог Сада.
Документарни филм је снимљен само један до сада.
ЗАКЉУЧАК
Аустроугарски логор Велики Међер је био само једна карика у геноцидном ланцу који се на Србе обрушио током друге деценије 20. века.
Бечки двор је заједно са аустријским Генералштабом и царском Владом сачинио план о нападу на Србију још крајем 19. столећа, када су окупирали Босну и Херцеговину након Берлинског конгреса. Видевши да су Балкански ратови (1912-1913) исцрпели Србску војску, то је искоришћен Видовдански атентат у Сарајеву да би се наставио немачки сан о Продору на Исток, а што је довело и до Првог светског рата.
Одмах по отпочињању оружаних сукоба у лето 1914. Хабзбуршка монархија је оснивала читав низ конц. логора где су циљано утамничени Срби (војници и цивили), јер је циљ био истребити славенске православне народе. Поред Срба, довођени су и Руси.
Нажалост мноштво генерација у нашем образовном систему након 1945. године није ни чуло за ове казамате смрти, а камоли посетило неко стратиште као што је и овај Нађмерски логор. Ово ствара бојазан да се занемаривањем културе памћења, србоцид може поновити.