Логор Броумов (нем. Braunau, чеш. Broumov) је један од многорбројних аустроугарских логора који је током Првог светског рата направљен по налогу Бечког двора, за потребе интернације Срба (војника и цивила).
Званичан назив овог логора био је „Царски и краљевски логор за ратне заробљенике Браунау” (Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Braunau). Поред Срба, у овом логору било је утамничено и више стотина Руса (војника Царске Русије).
Број логораша по садашњим сазнањима у овом казамату смрти био је око 35.000 и готово сви су били србске националности. Најмање 2.674 Срба је овде оставило кости услед: глади, болести, батинања... Услови у овом логору су били застрашујући.
Логор Броумов или "Ранау" се налази на северном делу данашње Чешке Републике у округу Наход, неких 175 км североисточно од Прага.
Броумовски логор је био део геноцидног плана за истребљење Срба, пошто су Хабсбурговци осмислили план да ратом униште Србију 1914. године. Аустроугарске власти су за четири ратне године утамничиле у својим казаматима смрти најмање 200.000 Срба (свих старосних структура и оба пола), а најновија истраживања показују да је тај број био далеко већи.
Након Великог рата, посмртни остаци Срба из Броумова пренети су у крпиту некадашњег логора Јиндриховице, на северозапад Чешке Републике у Карловарски крај, а Влада Краљевине СХС је подигла 1920-их година споменик Броумовским логорашима у оближњем селу Мартинковци.
ПРЕТХОДНИЦА
У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.
Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије
Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.
Савезници су одмах после победе Срба у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица.
Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. године код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.
.jpg)
Артиљеријски пук Србске војске у Мачви
Аустроугарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на планини Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустроугарске снаге значајно успорене и заустављене односно остварили су пирову победу.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Логор у Броумову основан је по налогу и сазнању највиших органа власти у Хабзбуршкој монархији (Влада, Парламент, Царски двор), јер је преко плана о уништењу Краљевине Србије и Срба (“Serbien muss sterbien”) стратешки циљ био отварање пута до Босфора - Drang nach Osten.
Броумовски логор (некадашња аустријска покрајина Бохемија) је основан 11. јуна 1915. године у Краловехрадечком крају, округ Наход уз границу са Пољском, када су доведени први затвореници из Нежидера.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Услови у овом казамату смрти су били ужасни. Затвореници су били подељени у неколико одељака, а један одељак био је посебно за децу. С обзиром на то да су у овом делу Чешке зиме дугачке и хладне, многи затвореници би се посмрзавали и умирали од хладноће, јер је температура ишла и до минус 25С.
Лекарска нега је била недовољна, што је додатно погоршавало положај затвореника.
Броумовски логор је једном приликом посетила америчка делегација хуманитараца 1916. године и затекла велики број деце млађе од 16 година живота. Према проценама, у овом логору утамничено је било око 2.000 деце. Деца су имала чак и наставу, али искључиво на немачком језику и аустроугарском програму наставе.
Логораши Броумова су морали да раде најтеже физичке послове, док су следовања хране била мала. Ако би се неко побунио добијао је тешке батине.
Висока смртност је била део свакодневнице, стога су највише посла имали свештеници и гробари. На десетине логораша умирало је дневно у највећим мукама.
Процењује се да је овде оставило своје кости преко 2.600 Срба. Посмртни остаци покопавани су углавном у масовне гробнице, у оближњем селу Мартинковице. Гробови су обележавани дрвеним крстовима. Ретко се дешавало да неки од њих буду обележени угледније.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Логор у Борумову је затворен крајем Првог светског рата, почетком новембра 1918. године када се Аустроугарска монархија распала.
Највећи део посмртних остатака некадашњих србских логораша (али и 133 руска логораша) је пребачен 1927. године у крипту бившег логора Јиндриховице, код Карлових Вари, 300 км западно. Један мањи део није могао бити ексхумиран због подземних вода.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Још 1917. године у Мартинковицама је подигнут споменик србским мученицима и то од самих логораша, недалеко од самог логора, као монументални крст, који је постављен на пирамидално постоље.
Слова су исклесана на сивом камену, док су краци крста украшени плитким рељефима. Са југозападне стране крста налази се лик Исуса Христа са трновитим венцим, где је уписан следећи текст:
ОВДЕ ПОЧИВАЈУ ЗАРОБЉЕНИЦИ СРБА И РУСА
На северозападној страни споменика пише још и ово: "Мир свјем 1914- ".
Текст је изведен из црквенословенског језика, али је прилагођен народном језику. Иза године 1914. остављена је цртица, са циљем да се упише година завршетка, али то никада није урађено, јер по затварању логора Срби су гледали да се врате у домовину, а чешке власти нису мариле више о томе.
На друге две стране споменика су идентичне поруке написане, али на немачком језику. Недалеко од споменика налазе се и остаци некадашње логорске капије Броумовског логора.
ОДГОВОРНОСТ ЗА ЗЛОЧИНЕ
С обзиром да се Аустроугарска монархија распала почетком новембра 1918. године за злочине који су учињени Србима по геноцидном кључу нико није одговарао.
Одговорност поражених страна није споменута чак ни на Версајској мировној конференцији у Паризу 1919. године. Велике силе су сматрале да је довољно то што је територија Аустроугарске подељена на више делова, а Влада новонастале Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца није никада упутила захтеве Мађарској и Аустрији за испоручивање злочинаца за које се основано сумња да су учествовали у ликвидацијама Срба, било у логорима, било на територији Краљевине Србије.
ЗАКЉУЧАК
Аустроугарски логор Броумов је био само једна карика у геноцидном ланцу који се на Србе обрушио током друге деценије 20. века.
Бечки двор је заједно са аустријским Генералштабом и царском Владом сачинио план о нападу на Србију још крајем 19. столећа, када су окупирали Босну и Херцеговину након Берлинског конгреса. Видевши да су Балкански ратови (1912-1913) исцрпели Србску војску, то је искоришћен Видовдански атентат у Сарајеву да би се наставио немачки сан о Продору на Исток, а што је довело и до Првог светског рата.
Одмах по отпочињању оружаних сукоба у лето 1914. Хабзбуршка монархија је оснивала читав низ конц. логора где су циљано утамничени Срби (војници и цивили), јер је циљ био истребити славенске православне народе. Поред Срба, довођени су и Руси.
Нажалост мноштво генерација у нашем образовном систему након 1945. године није ни чуло за ове казамате смрти, а камоли посетило неко стратиште као што је и овај Броумовски логор. Ово ствара бојазан да се занемаривањем културе памћења, србоцид може поновити