Логор Ботн је био један у низу концентрационих логора у Норвешкој за време Другог светског рата, у који су довођени заробљеници са простора окупиране Краљевине Југославије.
По налогу немачких окупационих власти у Норвешкој су оснивани сабирни центри у које су највећим делом довођени Срби, али и други припадници славенских народа (Руси, Чеси, Пољаци, Словаци, Русини...). Циљ команде Вермархта је био да се они не врате, односно да тамо скончају у најгорим мукама.
Познато је да је на тлу Норвешке било укупно тридесет логора што су основани на иницијативу немачке војне команде у Ослоу. Ботн је само један у низу од њих.
Ботнски логор је формиран у 25. јула 1942. године и функционисао је непрекидно пуне две године, до 1944.
Кроз њега је прошло преко 1.000 Срба, од чега је 352 логораша изгубило живот у самом логору, а шесторица су усмрћени при покушају бекства, док су остали или пребачени у друге логоре или су успели дочекали крај рата.
Са простора окупиране југославенске краљевине одвођени су снажни мушкарци који су морали да раде тешке физичке послове на опасним теренима, градили су путеве за потреба Хитлерове ратне машинерије. Били су то радници и пољопривредници са поростора Поморавља, Подриња, Колубаре, Јадра, Посавине, Подунавља, Босне...
Када је коначно овај логор затворен, преостали интернирци су пребачени у логор Потус.
Неколико година после Другог светског рата, на тој локацији су подигнути споменици у знак сећања на невино убијене логораше.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
Ситуација у Рогнану
Рогнан је насеље у покрајини Норланд, које административно припада општини Салтдал. Ово место се налази у најдубљем делу фјорда Скјерстад. Удаљен је око 15 км северно од села Рокланд.
Имају железничку станицу, а становништво живи углавном од сточарства, рибарства и мање пољопривреде. Пред почетак Другог светског рата, овде је живело око 650 становника.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Генералштаб оружаних снага Трећег Рајха је у пролеће 1942. године донео одлуку да из држава које су окупирали организује депортацију људства у Норвешку, пошто су страховали од напада Црвене армије. Знајући да немају тамо добрих путева, како друмских, тако и железничких и да не могу лако да пребаце своје дивизије и оруђе и муницију.
Тако је команда ГЕСТАПО-а добила директиву из Берлина да из концентрационих логора са подручја Недићеве Србије (Бањица, Бараке на Сави, Црвени Крст, Бубањ, Сајмиште...) и Павелићеве НДХ (Јасеновац, Даница, Сисак, Тења, Крушћица...) пронађе снажне мушкарце од 18-45 година старости.
Ова операција се одвијала у строгој тајности и носила је шифровано име: "Викинг".
Било је четири групе, укупно преко 4.000 људи, а прва група заробљеника је стигла у земљу Викига 24. јуна 1942. Међу одведеним заробљеницима било је највише Срба, преко 95 процената.
Панорама логора у Ботну
Дана 25. јула 1942. године у селу Рогнан, на локацији Ботн удаљено 7 км западно од центра насеља доведена је група од 473 Срба заробљеника и тако је почео да ради овај сабирни центар. Мало касније стизало је још заробљеника, али у мањим групама.
Укупно кроз Ботнски логор је прошло 1.005 логораша, познато именом и презименом.
Они су били смештени у инпровизоване бараке које су надизрали немачки СС официри, али су стражу држали припадници норвешких квислиншких јединица "Хирди".
ФУНКЦИОНИСАЊЕ ЛОГОРА
Срби логораши су доведени ту како би радили тешке фичичке послове и то на опасним теренима.
Они су градили само део магистралног пута: Рогнан - Саксенвик, кога су касније сами Норвежани прозвали "Крвави пут". Када је та деоница завршена, прешли су на Рогнан-Фауске.
Занимљиво је то што су србски логораши са локалним становништвом успоставили јако добар однос и помагали су заробљеницима.
Србске жртве у Норвешкој
У овом логору је убијено 352 Срба, а шесторица су убијена у покушају бега. Ипак, њих 19 је успело да се домогне Шведске и тако се спасу. Неки од њих су ту дочекали и крај рата, а мањи број је одведен у Енглеску. Тако се сазнало за постојање ових сабирних центара.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
У болеснички логор је послато њих 116, а само су двојица враћена у НДХ и Немачку. Док је осталих 129 логораша одведено у Крокстранд.
Последњи логораши 383 Срба је пребачено у Потус, удаљено 15 км јужно од Рогнана.
Ботн је престао са радом 25. јула 1944. и сматра се да је трећи по броју жртава у Норвешкој.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Бивши логораши су са Норвежанима који су их помагали основали Удружење Југославенско-Норвешког пријатељства које је под тим именом постојало све до почетка деведесетих година 20. века. Када је друга Југославија разбијена, уместо "југославенско" стављено је "србско". Разлог томе је што су Срби као народ највише одвођени у земљу Викинга, остали народи су имали занемарив број, јер Хрвате, Словенце, муслимане... нацисти нису прогонили.
Такође Министарство спољних послова СФРЈ се потрудило да већину бивших логора обележи са споменицима и помагало је наше грађане шездесетих и седамдесетих година који су желели отићи у Норвешку, на места некадашњих логора.
У Горњем Милановцу је направљен меморијал Норвешка кућа, као израз захвалности норвешком народу за помоћ у тешким данима тамновања и скапавања.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О србским мученицима у Норвешкој написано је десетине песама. Једне прилике 1976. године стазама мученика је прошла и чувена песникиња Десанка Максимовић која је том приликом написала своју песму: "Терет тежи од човека".
Бивши логораш Љубо Млађеновић је по повратку у отаџбину деценијама неуморно радио на прикупљању материјала о србским интернирцима у Норвешкој и он је објавио неколико књига.
Сем њега и норвешки историчар Кнут Фловик Торесен је објавио књигу "У Норвешку, у смрт". Такође он је 2021. године почео снимање документарног филма који говори о логору Карашјок.
ЗАКЉУЧАК
Ботнски логор је само једна карика геноцида који се обрушио на Србе током Другог светског рата од руководства Трећег Рајха. Хиљаде Срба са Балкана је насилним путем одведено у Норвешку да се никада не врате. Заправо само 16% одведених је успело да се врати у домовину, док су остали оставили своје кости на северу Европе.
Хитлерова ратна машинерија је Србе одводила како би градили путеве, јер би то Немцима омогућило лакши пренос људства, технике и муниције у покрајину Норланд, пошто су очекивали инвазију Совјетског Савеза у тим крајевима. Заправо Срби су имали јако лош третман и нехумане услове.
Југославенско-норвешка удружења су касније изградила неколицину споменика на местима некадашњих логора, јер су желели будућим генерацијама да оставе трајно у аманет сећање на ужасне дане једне зле идеологије која је почивала на расизму, шовинизму и екстремизму.
Крајем 20. и почетком 21. века услед жестоке пропаганде западних империјалиста стратишта Срба су потпуно занемарена и србске жртве су игнорисане. Вероватно и услед велике даљине, мали број Срба одлази да обиђе споменике у Норвешкој.