Керестинец - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Загорје


Логор Керестинец



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Логор Керестинец је био део концентрационих логора у Загребу, направљен за бестијално и монструозно мучење српских цивила и војника. Постојао је од октобра 1991. до краја 1992. године. Службени назив тог крвавог мучилишта био је „Коначиште ратних заробљеника Керестинец”. Кроз овај хрватски казамат прошло је преко 250 Срба, а међу њима је било и жена, које су свакодневно силоване.

Државни и војни врх Републике Хрватске био је детаљно упознат са свим ужасима овог логора још у марту 1992. године, када је послат извештај Међународног Црвеног Крста, али су хрватске власти све ово затшкале.

Годинама касније, тек 2010. је први пут подигнута оптужница за стражаре, односно мучитеље и комаданте овог логора. Неколико виновника је добило и судске пресуде, али по обичају казне су неадекватне, јер хрватске власти желе да сакрију своју геноцидну мисију према српском народу из 1990-их година.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

Ситуација у Загребу

Загреб је био главни град СР Хрватске, а касније и Републике Хрватске. Смештен је у срцу Загорја, на 100 км од границе са Словенијом. Налази се на 122м надморске висине, подно планине Медведнице, кроз њега протиче река Сава. Положај града је такав да се ту спајају алпска, панонска и динарска регија.

Трагови људске културе су овде забележени чак и у праисторијско доба. Касније када се Римско Царство ширило на исток, тако је и Загреб постао део њега. Доласком Јужних Славена у ове крајеве, насељавају се Хрвати. У Средњем веку ово подручије и град су били углавном провинција Угарске краљевине. Такође, у доба турских освајања, која су ишла све до Беча, Загреб је претрпео знатна оштећења. Извесне самосталости од Угара, Хрвати у Загребу добијају 1847. године.Тек у другој половини 19. столећа изградњом железничких пруга, које су спајале средишњи дио Европе са Јадраном, Загреб доживљава велики економски и културан развитак.

Све до краја 1918. године Загреб је био део Аустро-Угарске монархије, који је био главни град регије Хрватске, а касније и Славоније. Након Првог светског рата, постаје део Краљевине Југославије, а припадао је Савској бановини, да би 1939. након споразума "Цветковић-Мачек" био центар Бановине Хрватске. Стварањем усташке НДХ, постаје њен главни град, као и после Другог светског рата у СР Хрватској. У време социјалистичке Југославије, Загреб је био највећи индустријски центар, где се налазило 12% читаве СФРЈ. Баш зато, у Загреб је долазило пуно дошљака из пасивних тј. руралних делова Југославије, у потрази за послом и образовањем.

Број Срба у Загребу према попису становништва из 1991. године је био преко 150.000. Али, у пролеће 1991. због страха за своју безбедност и имовину, многе српске породице су се иселиле Босну или већином у Србију... мада је добар део њих се вратио у свој завичај, односно у Лику, Банију, Кордун, Западну Славонију. Око 50.000 српских станова у Загребу отето.

 

 

 

НАСТАНАК ЛОГОРА

Логор Керестинац је основан у дворцу Керестинац поред касарне ЈНА у некадашњем седишту ракетне јединице Пете војне области, где се налазио некадашњи усташки логор за мучење Срба и Јевреја током Другог светског рата. Поред овог логора, у Загребу је постојало још 15 логора, као што је онај на Велесајму, затим у Гајевој и Селској улици и др. Овде су довођени највише српски цивили са подручија Загреба и Сиска, али и војници бивше Југославенске Народне Армије, као и војници Српске Војске Крајине и Војске Републике Српске, који су заробљени на ратишту.

Налоге за незаконита хапшења српских цивила и довођење у логор Керестинец издавао је лично Владимир Шекс, јавни тужилац Републике Хрватске 1990-их.

Како је логор у загребачкој Гајевој улици (где се некада налазио војни истражни затвор ЈНА) постао препун, команда хрватске Војне полиције је одлучучила да оформи још један логор. Избор је пао на дворац Керестинац. Уследиле су припреме када су припадници Војне полиције РХ, од 7. октобра 1991. отпочеле спремање у овом дворцу, а онда је 12. јануара 1992. године доведена прва група затвореника, углавном бивших припадника ЈНА, који су заправо премештени из логора у Гајевој улици.

 

 

НАЧИНИ МУЧЕЊА

Хрватски монструми - чувари у логору Керестинац терали су заточенике под претњом најтежих мучења и убистава на међусобни сексуални однос, на орални секс, самозадовољавања, а „најневинија” њихова забава била је да терају заточене да лају као пси или пасу траву.

Тукли су затворенике бејзбол палицама, металним шипкама, пуштали им струју кроз тело и стварали електро шокове. Ударали су их песницама, ногама, кундацима. Секли су их ножевима, стављали ножеве под грло. Изводили на лажна стрељања.

Када су затвореници били толико измучени, да је било питање да ли ће преживети, онда су их одвозили у амбуланте где је ретко ко од доктора прихватио да им да адекватну медицинску помоћ.

У самом логору постојала је тзв. Црна соба, димензије 10 х 5 метара, која је служила за бестијално иживљавање над затвореницима. Управо из те Црне собе чули су се језиви крици и запомагања мученика.

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

У овом логору су мучени или убијени следећа лица:

  1. Доброслав Грачанин, преживео, бивши мајор ЈНА, од 1994. живи у Холандији, јер му је након ослобођења прећено смрћу.
  2. Томислав Божовић, преживео, бивши мајор ЈНА, ухапшен у Пули.
  3. Ђорђе Јовичић, преживео, ухапшен у Петрињи.
  4. Даница Познановић, преживела, ухапшена у Сиску.
  5. Нада Граб, трудница, ухапшена у Суњи код Сиска..
  6. Љубан Граб, ухапшен у Суњи код Сиска.
  7. Боривој Рогић, преживео.
  8. Рајка Мајкић, преживела, ухапшена у Сиску.
  9. Милош Црвковић, преживео.
  10. Јован Пејовић, преживео, ухапшен у Дубровнику.
  11. Милорад Благојевић, преживео, провео месец дана у логору, ухапшен у Госпићу.
  12. Небојша Зорић, резервни официр ЈНА, родом из Бања Луке.
  13. Синиша Каљкут, резервни официр ЈНА, родом из Бања Луке.
  14. Милева Адамовић, преживела.
  15. Слободан Кукић, преживео.
  16. Пантелија Зец, преживео.
  17. Даница Вуруна, преживела.
  18. Милка Брадарић, преживела.
  19. Петра Дошен, преживела.
  20. Душанка Зељковић, преживела.
  21. Душко Хркић, преживео.
  22. Марија Пентек, преживела
  23. Радован Тодић, преживео.
  24. Нада Миличевић, преживела.
  25. Миливој Радовановић, преживео.
  26. Милорад Васић, преживео.
  27. Милка Бадрић , преживела.

 

 

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

Овај логор су контролисали и вршили мучења над Србима, припадници Војне полиције Републике Хрватске. То су:

  1. Стјепан Кларић, комадант логора
  2. Дарио, шурак Стјепана Кларића
  3. Виктор Ивaнчин, припадник Војне полиције РХ
  4. Дрaжeн Пaвловић, припадник Војне полиције РХ
  5. Жeљко Живeц, припадник Војне полиције РХ
  6. Горaн Штрукeљ, припадник Војне полиције РХ
  7. Рудолф Пајтак, стражар
  8. Бранимир Ловренчић звани Буде, стражар.
  9. Давор Миренић, стражар.
  10. Дражен Јанеш, разводник страже.
  11. Мате Матановић, комадант логора, након Кларићеве смене.
  12. Иван Иванковић, агент СИС-а.
  13. Дарко Робић, звани Доктор.
  14. Љубомир Љубић, натпоручник у Војној полицији РХ.
  15. Крешимир Дундовић, стражар.
  16. Нино Томшић, стражар.
  17. Младен Спахија, стражар.
  18. Миро Билуш, стражар.
  19. Младен Бребер, стражар.
  20. Драгутин Франчина, стражар.
  21. Маријан Галинац, стражар.
  22. Дамир Херцигоња, стражар.
  23. Божидар Јагунец, стражар.
  24. Динко Јурковић, стражар.
  25. Иван Муранић, стражар.
  26. Дамир Маринковић, стражар.
  27. Зденко Милковић, стражар.
  28. Маријан Локнић, стражар.
  29. Игор Црнковић, стражар.
  30. Борис Петљак, стражар.
  31. Велислав Турчин, стражар.
  32. Божидар Властелица, стражар.
  33. Маринка Јовановић.
  34. Анте Павловић, стражар.
  35. Зденко Видак, стражар.
  36. Томислав Штофац, стражар.
  37. Божо Морић, стражар.
  38. Зденко Михаљнец, стражар.
  39. Едгар Матишоровић, стражар.
  40. Марио Гулин, стражар.
  41. Дарко Горета, стражар.

 

 

СКРИВАЊЕ ЛОГОРА

Током ратних дешавања у Хрватској 1990-их, скоро сви логори где су мучени Срби били су добро сакривени, па и овај. Ипак једна делегација Међународног Црвеног крста је у марту 1992. године дошла у Керестинец и направљен је извештај (622/92) о мучењима српских цивила и војника, који је послат на адресу председника Фрање Туђмана. И поред свега тога, хрватске власти су успеле да пред међународном јавности заташкају крваве трагове овог казамата и млевеонице Срба.

Фрањо Туђман, тадашњи председник Хрватске, формирао је комисију, која је требала да испита шта се тачно дешава у Керестинцу. Одређен је Мухамед Зулић, тадашњи министар у влади Републике Хрватске.

Мате Лаушић, бивши генерал хрватске војске и начелник Управе Војне полиције је био задужен поред овог логора, још и за Лору у Сплиту и Кулине у Шибенику. Он је свакако имао сазнања о свим мучењима у овим логорима, али није ништа учинио да заустави то бестијално иживљавање над Србима. Напротив, био је једна од главних карика тог удруженог злочиначког подухвата против Срба.

Поред Лаушића, у овај логор је често долазио Јосип Перковић, тадашњи начелник хрватске безбедоносне службе, који је лично учествовао у мучењима Срба.

Делегација хрватског Сабора је једном приликом посетила овај казамат и била упозната са мучењима Срба. Ништа није предузето да се логор затвори. О зверствима Керестинца су детаљно били упознати и Јосип Маноић, тадашњи начелник Уреда за заштиту уставног поретка.

 

 

СВЕДОЧЕЊА

Доброслав Грачанин, бивши мајор ЈНА, који је радио као професор информатике на Војној техничкој академији у Загребу. После 11 месеци пакла у тој мучионици коју је једва преживео, данас је 80% инвалид који живи у Холандији где је избегао када су му после ослобађања почели претити припадници хрватске тајне службе да случајно нешто не исприча шта му се све дешавало. Своју исповест дао је Комитету Црвеног крста у Хагу.

- „Први сам као логораш ушао у Керестинец у ноћи 12. јануара 1992. заједно с десетак других особа. Ту сам остао следећих 11 месеци, уз све врсте мучења и тортура, с катастрофалним последицама. Већ 14. јануара командант Керестинца - Стјепан Кларић и његов шогор Дарио издали су нам наређење да чистимо круг касарне од мина, а од прве ноћи следило је пребијање и малтретирање до бесвести, од готово свих, у правилу полупијаних чувара Жељка, Дарија, Дамира...

Већ после два дана у мој стан у загребачкој улици Розе Луксембург, с мојим кључевима, уселио се један хрватски гардиста.

Мучитељи из Керестинца су ми поломили ребра одмах на почетку, а касније су ме редовно стављали у црну собу тзв. Лабораторију, где су се обављала најстрашнија мучења... падао сам у несвест, али су ме поливали водом и тако враћали свест, касније опет прикључивали на струју...

После 260 дана проведених у овом мучилишту, одлуком Војног суда Републике Хрватске, средином 1992. сам ослобођен...".

 

Ђорђе Јовичић логораш,  родом Петриње, сведочи следеће:

- "Ухапшен сам без судског налога у Загребу, у јесен 1991. године. Прво сам одведен у затвор у Селској улици бр. 92, касније премјештен у логор у Гајевој улици бр. 3. На крају доспијевам до Керестинца.

Нaкон рaзговорa сa зaповjeдником Стjeпaном Клaрићeм у сусjeдну собу су мe одвeлa чeтворицa војника у маскирним униформaмa. По мом увjeрeњу рaдило сe о агентима сигурносно-информативне службе и Воjнe полициje. Удaрaли мe рукaмa и ногaмa по циjeлом тиjeлу. Мaлтрeтирaли сaвиjaњeм глaвe и врaтa дa сам пaдaо у нeсвиjeст. Удaрaли су ме дрвeном пaлицом од полa мeтрa. Био сaм толико изудaрaн дa нисaм знaо зa сeбe... Постоји документација о томе и налази се у окружном затвору у Сиску".

 

Дaницa Познaновић логорашица, доведена из Сиска, сведочи следеће:

- "Водили су нaс у црну собу и тукли по глaви и бубрeзимa. Чимe су нaс тукли нe знaм jeр сe нисмо смjeли окрeтaти. Двоjицa су стajaлa сa стрaнe и нaизмjeнично мe шaмaрaли. Три или чeтири путa су мe истукли у тоj соби. Послиje 23 сaтa мeнe и Милeву Aдaмовић су водили у круг дa носимо пиjeсaк, трчимо и пужeмо. У тоj црноj соби су мe двa путa мучили жицом кроз коjи су провeли струjу. Од мучeњa струjом остajaлe су ми крaстe по лeђимa.

Морaлe смо сe скидaти до пaсa, a мушкaрцe су тjeрaли дa скину доњи дио одjeћe. Ондa су нaс тjeрaли дa плeшeмо. Било нaс je осмeро или дeвeтeро и морaли смо плeсaти у пaру.

Послиje су je тjeрaли на рaзмjeну. Кaко нисам хтjeлa питaли су je когa имaм код куће. Рeклa сам дa имaм кћeр, зeтa, унуку и мужa, a стрaжaри су одговорили дa су их свe побили".

 

Нада Граб, Српкиња из банијског села Суња, ухапшена је у мају 1992. године и доведена је у логор Керестинец. Сведочи следеће:

- "Ухапшени смо супруг и ја, као и моја мајка. Била сам у четвртом мјесецу трудноће. Моја мајка је задржана у логору седам дана, а онда пуштена. Мог супруга су стално вређали, називали четником и три пута тешко пребили. Данас има тешке психичке проблеме и пије лијекове.

Једне вечери дошао је стражар по имену Роберт, са ножем у руци и дрмао је кревет на коме сам спавала. У страху шта може да учини побацила сам дијете. Постојала је чак и медицинска документација за мој побачај, али је тај Роберт то склонио...".

 

 

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Услед притисака међународне јавности на Републику Хрватску, овај логор је затворен децембра 1992. године.

 

 

СУДСКИ ПРОЦЕСИ

Младен Бајић, државни тужилац Републике Хрватске је у лето 2007. године наредио покретање истраге, након неколико кривичних пријава, против осумњичених хрватских војних полицајаца у логору Керестинец. Истрага је трајала више од годину дана. Осумњичени су ухапшени крајем новембра 2010. године.

Тек 23. новембра 2011. године Окружно тужилаштво у Загребу покренуло је кривичну пријаву против пет хрватских војних полицајаца у "Случају Керестинец": Стјепана Кларића, Дражена Павловића, Горана Штрукеља, Жељка Живеца и Виктора Иванчина.

23. маја 2012. године на суђењу за тзв. Керестиначку групу у оптужници је написано да је ратни злочин почињен над 34 ратна заробљеника којима су нанете “велике патње и повреде телесног интегритета и здравља“. О томе је потврдио на суђењу Рудолф Пајтак, бивши стражар Керестинца. Изведено је преко 80 сведока.

24. марта 2016. у поновљеном поступку за оптуженике из Керестинца, од загребачког Жупанијског суда донета је следећа пресуда:

  • Стјепан Кларић, осуђен на 8 година затвора.
  • Виктор Иванчин осуђен на 5 година затвора.
  • Дражен Павловић осуђен на 3 године затвора.
  • Горан Штрукељ, осуђен на 2 године затвора.
  • Жељко Живец, осуђен на 1.5 годину затвора.

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!