Керестинец - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Загорје


Логор Керестинец



Логор Керестинец је био део концентрационих логора у Загребу, направљен за бестијално и монструозно мучење Срба цивила и војника. Постојао је од октобра 1991. до краја 1992. године.

Службени назив тог ужасног мучилишта био је „Коначиште ратних заробљеника Керестинец”. Кроз овај хрватски казамат прошло је преко 250 Срба, а међу њима је било и жена, које су свакодневно силоване.

Иначе, усташке власти су у прољеће и љето 1941. године баш овај простор користиле за мучење највећим дијелом Срба, Јевреја, али и Хрвата комуниста.

Државни и војно-полицијскии врх Републике Хрватске био је детаљно упознат са свим ужасима овог логора још у марту 1992. године, када је послат извјештај Међународног Црвеног Крста, али су хрватске власти све ово затшкале.

Годинама касније, тек 2010. је први пут подигнута оптужница за стражаре, односно мучитеље и команданте овог логора. Неколико виновника је добило и судске пресуде, али по обичају казне су неадекватне, јер хрватске власти желе да сакрију своју геноцидну мисију према србском народу из 1990-их година.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Србски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

Ситуација у Загребу

Загреб је био главни град СР Хрватске, а касније и Републике Хрватске. Смештен је у срцу Загорја, на 100 км од границе са Словенијом. Налази се на 122 м.н.в, подно планине Медведнице, кроз њега протиче ријека Сава. Положај града је такав да се ту спајају алпска, панонска и динарска регија.

Трагови људске културе су овде забиљежени чак и у праисторијско доба. Касније када се Римско Царство ширило на исток, тако је и Загреб постао део њега. Доласком Јужних Славена у ове крајеве, насељавају се Хрвати. У Средњем вијеку ово подручије и град су били углавном провинција Угарске краљевине. Такође, у доба турских освајања, која су ишла све до Беча, Загреб је претрпео знатна оштећења. Извесне самосталости од Угара, Хрвати у Загребу добијају 1847. године. Тек у другој половини 19. столећа изградњом жељезничких пруга, које су спајале средишњи дио Европе са Јадраном, Загреб доживљава велики економски и културан развитак.

Све до краја 1918. године Загреб је био део Аустро-Угарске монархије, који је био главни град регије Хрватске, а касније и Славоније. Након Првог свјетског рата, постаје дио Краљевине Југославије, а припадао је Савској бановини, да би 1939. након споразума "Цветковић-Мачек" био центар Бановине Хрватске.

Стварањем усташке НДХ постаје њен главни град, као и после Другог свјетског рата у СР Хрватској. У време социјалистичке Југославије, Загреб је био највећи производни центар, где се налазило 12% читаве југославенске индустрије. Баш зато, у Загреб је долазило пуно дошљака из пасивних тј. руралних дијелова Југославије, у потрази за послом и образовањем.

Број Срба у Загребу према попису становништва из 1991. године је био преко 150.000. Али, у пролеће 1991. због страха за своју безбједност и имовину, многе србске породице су се иселиле Босну или већином у Србију... мада је добар део њих се вратио у свој завичај, односно у Лику, Банију, Кордун, Западну Славонију. Око 50.000 србских станова у Загребу насилно отето.

 

НАСТАНАК ЛОГОРА

Логор Керестинац је основан у дворцу Керестинац поред касарне Југославенске Народне Армије у некадашњем сједишту ракетне јединице Пете војне области ЈНА, где се налазио некадашњи усташки логор за мучење Срба и Јевреја током Другог свјетског рата.

Поред овог логора, у Загребу је постојало још намјање 15 логора као што је онај на Велесајму, затим у Гајевој и Селској улици и др. Овдје су довођени највише Срби цивили са подручија Загреба и Сиска, али и војници бивше Југославенске Народне Армије, као и припаднци СВК и Војске Републике Србске, који су заробљени на ратишту.

Налоге за незаконита хапшења србских цивила и довођење у логор Керестинец издавао је лично Владимир Шекс, јавни тужилац Републике Хрватске деведесетих година 20. вијека.

Како је логор у загребачкој Гајевој улици (где се некада налазио војни истражни затвор ЈНА) постао препун, команда хрватске Војне полиције је одлучучила да оформи још један логор. Избор је пао на дворац Керестинац.

Усљедиле су припреме када су припадници хрватске паравојне Војне полиције, од 7. октобра 1991. отпочеле спремање у овом дворцу, а онда је 12. јануара 1992. године доведена прва група затвореника, углавном бивших припадника ЈНА, који су заправо премјештени из логора у загребачкој Гајевој улици.

 

НАЧИНИ МУЧЕЊА

Хрватски монструми - "чувари" у логору Керестинац терали су заточенике под претњом најтежих мучења и убистава на међусобни сексуални однос, на орални секс, самозадовољавања, а „најневинија” њихова забава била је да терају заточене да лају као пси или пасу траву.

Тукли су затворенике бејзбол палицама, металним шипкама, пуштали им струју кроз тијело и стварали електро шокове. Ударали су их песницама, ногама, кундацима. Сјекли су их ножевима, стављали ножеве под грло. Изводили на лажна стријељања.

Када су затвореници били толико измучени, да је било питање да ли ће преживјети, онда су их одвозили у амбуланте гдје је ријетко ко од доктора прихватио да им да адекватну медицинску помоћ.

У самом логору постојала је тзв. Црна соба, димензије 10 х 5 метара, која је служила за бестијално иживљавање над затвореницима. Управо из те Црне собе чули су се језиви крици и запомагања мученика.

 

ИМЕНА ЖРТАВА

У овом логору су мучени или убијени следећа лица:

  1. Доброслав Грачанин, преживео, бивши мајор ЈНА, од 1994. живи у Холандији, јер му је након ослобођења прећено смрћу.
  2. Томислав Божовић, преживео, бивши мајор ЈНА, ухапшен у Пули.
  3. Ђорђе Јовичић, преживео, ухапшен у Петрињи.
  4. Даница Познановић, преживела, ухапшена у Сиску.
  5. Нада Граб, трудница, ухапшена у Суњи код Сиска.
  6. Љубан Граб, ухапшен у Суњи код Сиска.
  7. Боривој Рогић, преживео.
  8. Рајка Мајкић, преживела, ухапшена у Сиску.
  9. Милош Црвковић, преживео.
  10. Јован Пејовић, преживео, ухапшен у Дубровнику.
  11. Милорад Благојевић, преживео, провео месец дана у логору, ухапшен у Госпићу.
  12. Небојша Зорић, резервни официр ЈНА, родом из Бања Луке.
  13. Синиша Каљкут, резервни официр ЈНА, родом из Бања Луке.
  14. Милева Адамовић, преживела.
  15. Слободан Кукић, преживео.
  16. Пантелија Зец, преживео.
  17. Даница Вуруна, преживела.
  18. Милка Брадарић, преживела.
  19. Петра Дошен, преживела.
  20. Душанка Зељковић, преживела.
  21. Душко Хркић, преживео.
  22. Марија Пентек, преживела
  23. Радован Тодић, преживео.
  24. Нада Миличевић, преживела.
  25. Миливој Радовановић, преживео.
  26. Милорад Васић, преживео.
  27. Милка Бадрић , преживела.

 

 

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

Овај логор су контролисали и вршили мучења над Србима, припадници хрватске Војне полиције. То су:

  1. Стјепан Кларић, комадант логора
  2. Дарио, шурак Стјепана Кларића
  3. Виктор Ивaнчин, припадник Војне полиције РХ
  4. Дрaжeн Пaвловић, припадник Војне полиције РХ
  5. Жeљко Живeц, припадник Војне полиције РХ
  6. Горaн Штрукeљ, припадник Војне полиције РХ
  7. Рудолф Пајтак, стражар
  8. Бранимир Ловренчић звани Буде, стражар.
  9. Давор Миренић, стражар.
  10. Дражен Јанеш, разводник страже.
  11. Мате Матановић, комадант логора, након Кларићеве смене.
  12. Иван Иванковић, агент СИС-а.
  13. Дарко Робић, звани Доктор.
  14. Љубомир Љубић, натпоручник у Војној полицији РХ.
  15. Крешимир Дундовић, стражар.
  16. Нино Томшић, стражар.
  17. Младен Спахија, стражар.
  18. Миро Билуш, стражар.
  19. Младен Бребер, стражар.
  20. Драгутин Франчина, стражар.
  21. Маријан Галинац, стражар.
  22. Дамир Херцигоња, стражар.
  23. Божидар Јагунец, стражар.
  24. Динко Јурковић, стражар.
  25. Иван Муранић, стражар.
  26. Дамир Маринковић, стражар.
  27. Зденко Милковић, стражар.
  28. Маријан Локнић, стражар.
  29. Игор Црнковић, стражар.
  30. Борис Петљак, стражар.
  31. Велислав Турчин, стражар.
  32. Божидар Властелица, стражар.
  33. Маринка Јовановић.
  34. Анте Павловић, стражар.
  35. Зденко Видак, стражар.
  36. Томислав Штофац, стражар.
  37. Божо Морић, стражар.
  38. Зденко Михаљнец, стражар.
  39. Едгар Матишоровић, стражар.
  40. Марио Гулин, стражар.
  41. Дарко Горета, стражар.

 

 

СКРИВАЊЕ ЛОГОРА

Током ратних дешавања у Хрватској 1990-их скоро сви логори где су мучени Срби били су добро сакривени, па и овај.

Ипак једна делегација Међународног Црвеног крста је у марту 1992. године дошла у Керестинец и направљен је извјештај (шифра 622/92) о мучењима србских цивила и војника, који је послат на адресу тадашњег предсједника Фрање Туђмана.

И поред свега тога, хрватске власти су успјеле да пред међународном јавности заташкају крваве трагове овог казамата и мљевеонице Срба.

Фрањо Туђман, тадашњи председник Хрватске, формирао је комисију, која је требала да испита шта се тачно дешава у Керестинцу. Одређен је Мухамед Зулић, тадашњи министар у Влади Републике Хрватске.

Мате Лаушић, бивши генерал хрватске војске и начелник Управе Војне полиције је био задужен поред овог логора, још и за Лору у Сплиту и Кулине у Шибенику. Он је свакако имао сазнања о свим мучењима у овим логорима, али није ништа учинио да заустави то бестијално иживљавање над Србима. Напротив, био је једна од главних карика тог удруженог злочиначког подухвата против Срба.

Поред Лаушића, у овај логор је често долазио Јосип Перковић, тадашњи начелник хрватске сигурносне службе, који је лично учествовао у мучењима Срба.

Делегација хрватског Сабора је једном приликом посјетила овај казамат и била упозната са мучењима Срба. Ништа није предузето да се логор затвори. О звјерствима Керестинца су детаљно били упознати и Јосип Манолић, тадашњи начелник Службе заштите уставног поретка.

 

СВЕДОЧЕЊА

Доброслав Грачанин, бивши мајор ЈНА, који је радио као професор информатике на Војној техничкој академији у Загребу.

После 11 мјесеци пакла у тој мучионици коју је једва преживио, данас је 80% инвалид који живи у Холандији гдје је избјегао када су му посље ослобађања почели пријетити припадници хрватске тајне полицијске службе да случајно нешто не исприча шта му се све дешавало. Своју исповјест дао је Комитету Црвеног крста у Хагу.

- „Први сам као логораш ушао у Керестинец у ноћи 12. јануара 1992. заједно с десетак других особа. Ту сам остао сљедећих 11 месеци, уз све врсте мучења и тортура, с катастрофалним последицама. Већ 14. јануара командант Керестинца, Стјепан Кларић и његов шогор (шурак) Дарио издали су нам наређење да чистимо круг касарне од мина, а од прве ноћи усљедило је пребијање и малтретирање до бесвести, од готово свих, у правилу полупијаних стражара Жељка, Дарија, Дамира...

Већ после два дана у мој стан у загребачкој улици Розе Луксембург, с мојим кључевима, уселио се један хрватски гардиста.

Мучитељи из Керестинца су ми поломили ребра одмах на почетку, а касније су ме редовно стављали у црну собу тзв. Лабораторију, гдје су се обављала најстрашнија мучења... падао сам у несвјест, али су ме поливали водом и тако враћали свест, касније опет прикључивали на струју...

Посље 260 дана проведених у овом мучилишту, одлуком Војног суда Републике Хрватске, средином 1992. сам ослобођен...".

 

Ђорђе Јовичић логораш, родом Петриње, свједочи сљедеће:
- "Ухапшен сам без судског налога у Загребу, у јесен 1991. године. Прво сам одведен у затвор у Селској улици бр. 92, касније премјештен у логор у Гајевој улици бр. 3. На крају доспијевам до Керестинца.

Нaкон рaзговорa сa зaповjeдником Стjeпaном Клaрићeм у сусjeдну собу су мe одвeлa чeтворицa војника у маскирним униформaмa. По мом увjeрeњу рaдило сe о агентима сигурносно-информативне службе и Воjнe полициje.

Удaрaли мe рукaмa и ногaмa по циjeлом тиjeлу. Мaлтрeтирaли сaвиjaњeм глaвe и врaтa дa сам пaдaо у нeсвиjeст. Удaрaли су ме дрвeном пaлицом од полa мeтрa. Био сaм толико изудaрaн дa нисaм знaо зa сeбe... Постоји документација о томе и налази се у окружном затвору у Сиску".

 

Дaницa Познaновић логорашица, доведена из Сиска, сведочи следеће:
- "Водили су нaс у црну собу и тукли по глaви и бубрeзимa. Чимe су нaс тукли нe знaм jeр сe нисмо смjeли окрeтaти. Двоjицa су стajaлa сa стрaнe и нaизмjeнично мe шaмaрaли. Три или чeтири путa су мe истукли у тоj соби. Послиje 23 сaтa мeнe и Милeву Aдaмовић су водили у круг дa носимо пиjeсaк, трчимо и пужeмо. У тоj црноj соби су мe двa путa мучили жицом кроз коjи су провeли струjу. Од мучeњa струjом остajaлe су ми крaстe по лeђимa.

Морaлe смо сe скидaти до пaсa, a мушкaрцe су тjeрaли дa скину доњи дио одjeћe. Ондa су нaс тjeрaли дa плeшeмо. Било нaс je осмeро или дeвeтeро и морaли смо плeсaти у пaру.

Послиje су je тjeрaли на рaзмjeну. Кaко нисам хтjeлa питaли су je когa имaм код куће. Рeклa сам дa имaм кћeр, зeтa, унуку и мужa, a стрaжaри су одговорили дa су их свe побили...".

Нада Граб, Србкиња из банијског села Суња, ухапшена је у мају 1992. године и доведена је у логор Керестинец. Свједочи сљедеће:
- "Ухапшени смо супруг и ја, као и моја мајка. Била сам у четвртом мјесецу трудноће. Моја мајка је задржана у логору седам дана, а онда пуштена. Мог супруга су стално вређали, називали четником и три пута тешко пребили. Данас има тешке психичке проблеме и пије лијекове.

Једне вечери дошао је стражар по имену Роберт, са ножем у руци и дрмао је кревет на коме сам спавала. У страху шта може да учини побацила сам дијете. Постојала је чак и медицинска документација за мој побачај, али је тај Роберт то склонио...".

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Усљед притисака међународне јавности на Републику Хрватску, овај логор је затворен тек децембра 1992. године, а трагови мучења Срба су уништени, како би се сакрили докази за евентуално суђење пред међународним судовима правде.

 

СУДСКИ ПРОЦЕСИ

Младен Бајић, државни тужилац Републике Хрватске је у љето 2007. године наредио покретање истраге, након неколико кривичних пријава против осумњичених хрватских војних полицајаца у логору Керестинец. Истрага је трајала више од годину дана. Осумњичени су ухапшени крајем новембра 2010. године.

Годину дана касније 23. новембра 2011. године Окружно тужилаштво у Загребу покренуло је кривичну пријаву против пет хрватских војних полицајаца у "Случају Керестинец": Стјепана Кларића, Дражена Павловића, Горана Штрукеља, Жељка Живеца и Виктора Иванчина.

На суђењу 23. маја 2012. године за тзв. Керестиначку групу у оптужници је написано да је ратни злочин почињен над 34 ратна заробљеника којима су нанете “велике патње и повреде телесног интегритета и здравља“. О томе је потврдио на суђењу Рудолф Пајтак, бивши стражар Керестинца. Изведено је преко 80 свједока.

У поновљеном поступку за оптуженике из Керестинца 24. марта 2016. од загребачког Жупанијског суда донета је сљедећа пресуда:

  • Стјепан Кларић, осуђен на 8 година затвора.
  • Виктор Иванчин осуђен на 5 година затвора.
  • Дражен Павловић осуђен на 3 године затвора.
  • Горан Штрукељ, осуђен на 2 године затвора.
  • Жељко Живец, осуђен на 1.5 годину затвора.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злодјелима и ужасима кроз које су пролазили Срби логораши у Керестинцу деведесетих година 20. вијека до данас није снимљен ниједан документарни филм, нити је написана иједна књига.



Оцените нам овај чланак:

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!


































Skip Navigation Links