Књига "У раљама геноцида" је ауторско дјело Николе Турајлића и Маје Кљајић-Вејновић, у коме описује голготу становника Стремена, Црвеног и Источног Бока.
Ова књига представља веома корисно штиво јер су тачно описана страдања српског становништва на Банији у Другом свјетском рату од усташа, затим како су напредовале посљератне каријере комунистичких функционера који су намјерно жмурили над несрећом сопственог народа... па све до најновијих ратних дешавања 1991-1995 и коначног прогона у "Олуји".
Аутори се не баве пуким набрајањем жртава усташког геноцида, већ се даје једна друга димензија српске трагедије у Другом свјетском рату. Наведен је податак како је у рату у три села страдало скоро 800 житеља, од чега су 146 били дјеца и то већином бебе млађе од годину дана. Неки су одведени чак у чувени Дјечији логор у Сиску, гдје су их убијали отровним гасовима.
Никола и Маја су детаљно описали како је страдала породица Вила, која је прије 1941. године бројила осам чланова, а послије рата је само преживио отац породице Душан Вила. Његова жена Ана и њихово четверо мале дјеце су усташе на силу бацили у ријеку Саву гдје су се они утопили, док је скела са српским заробљеницима ишла ка Јасеновцу. Мајка Ана је покушала да себе жртвује, мислећи да јој дјецу неће дирати, али усташки крвници су се само смијали несрећи српске нејачи.
Посебно је обрађен један детаљ у књизи, а то је представљање припадника Српске страже, код Банијског кута, као да су се борили на страни Равногорског покрета, под командом Драже Михаиловића и Момчила Ђујића. У посљератној Хрватској због ове неистине и замене теза владало је мишљење да је Банија заслужила страдање...
Истина је да се Српска стража, као организација појавила у љето 1941. на већем дијелу окупиране Краљевине Југославије, чији је основни задатак био да заштити српско становништво од прогона и масовних ликвидација. Они нису ишли да нападају хрватска села, али су их партизани још у рату прогласили - четницима. А послије рата су их хапсили, судили, чак и њихове породице прогањали, што је довело до великог исељавања Срба са Баније 1950-1970.
Након прогона српског становништва у "Олуји", августа 1995. Хрвати када су ушли у село Стремен, одмах су исписивали усташке графите и величали НДХ. Крајем 20. вијека мало се људи вратило у ова села, свега 300.