Фељтон у деветнаест наставака, који је објављен Вечерњим новостима у јуну и јулу 2006. године, а говори о страшним мукама кроз које су прошли сарајевски Срби током босанско-херцеговачког рата који се водио у периоду 1992-1995, када се распадала и социјалистичка Југославија.
О тој сарајевској голготи Срба се мало зна, још мање прича, а да не би све пало у заборав, новинар Властимир Поповић је написао и књигу истоименог наслова у коме је све документовано.
ФЕЉТОН ЈЕ ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ И НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕ СЕ ОСЕТЉИВИМ И МАЛОЛЕТНИМ ЛИЦИМА!
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (1)
Свака авлија армија
Славко Шибалија (52), инжењер у „Телекому“, већ 10 година ради у Београду, не тугује за Сарајевом, одавно га више не сматра „својим“. Не може да има радост сећања на дане поред Башчаршије где је пре рата становао (Улица Огњена Прице 1), где се оженио, сина добио.
- Мали је то био град за толику, патолошку мржњу према нама.Чинило се да је годинама сакупљана, гајена, потхрањивана, па онда, под притиском, напросто експлодирала и у свој својој гадости расула се из опне 1992. године - говори Шибалија. - Сарајевски Срби су се за само неколико дана и ноћи нашли у заточеништву, окружени и жицама и минским пољима.
Алија Изетбеговић, аутор „Исламске декларације“ и заступник става да не може бити мира између ислама и других вера, постаје у јуну 1992. године врховни командант већ добро наоружаних „Зелених беретки“, односно муслиманске Армије Босне и Херцеговине проглашава ратно стање и забрањује излазак из града.
ОТИШЛИ ДА СЕ НЕ ВРАТЕ
Сада, 14 година касније, Славко Шибалија констатује да су остварене Изетбеговићеве жеље - главни град БиХ је етнички „најчистија“ престоница у Европи. Сарајево је напустило више од 150.000 Срба, без жеље да се икада врати.
- Од пријатеља чујем да и оно мало Срба у Сарајеву чека да извуче бар део новца за имовину која им је у рату брутално отета или уништена, па ће одмах отићи што даље од Миљацке - каже Шибалија.
- Покушавам да потиснем сећања на фашистички терор „легалне муслимаске власти“, на прогоне и казамате у којима сам био. Не могу. Вређа ме што нико неће јавно да каже истину о ратном Сарајеву, да су Срби били жртве, а никако агресори свог града. Убијани су на улицама, у својим становима, на радним местима, у многим мучилиштима... Много логораша, мојих сапатника, умрло је од последица зверских пребијања и није дочекало истину. У Београду се још сусрећем са људима који верују у гнусне лажи муслимана и њихових савезника, лансиране још 1992. године и потхрањиване до данас. Докле? Да ли ћу ја доживети да истина победи?
ЗАТВОРИ У СВИМ ДЕЛОВИМА ГРАДА
Затворе, односно логоре у Сарајеву, а било их је 125 у свим деловима града под муслиманском влашћу, прошло је око 25.000 Срба. Објављујемо део личне изјаве Славка Шибалије, записане на слободној територији почетком октобра 1994. године.
- муслимански празник Бајрам, 6. април 1992. године. Нјихова јутарња молитва се завршила негде око 6 часова. Тада је почела језива дрека и пуцњава. Славље. Алији Изетбеговићу су светски моћници признали државу. Жену, сина и ташту шаљем код родбине у Војводину. Мислио сам: док се ситуација не смири.
У стану остајемо таст и ја. Ми, Срби, поново смо исказали наивност, за разлику од добро обавештених и припремљених муслимана и Хрвата. Радио сам у Јавном предузећу ПТТ Сарајево и неколико месеци пред рат ми се млађи „колега“ Осман Џомбић, познати криминалац, поверио како већ постоји војска - "Патриотска лига", да имају униформе и наоружање и вежбају на Јарчедолима.
КРВАВА МАЈСКА НЕДЕЉА
- Месец април '92, ни рат ни мир. Градом пролазе разне војске (полиције) у различитим униформама. Говоримо: свака авлија - армија. Онда, 2. маја 1992. године је после вишедневног, страховитог мучења, убијено осам војника ЈНА и четири српска цивила. Следи масакр над војницима ЈНА у Добровољачкој улици дан касније.
Са прозора стана, кроз Парк цара Душана посматрам хистерично, помахнитало урлање „Зелених беретки“ и збуњене, преплашене војнике које скидају са возила, терају их да се скину голи и полегају по асфалту. Убијају их.
У кварту у којем је Шибалија живео, почињу жешћи прогони. Небојшу Миловановића убија комшија из улице јер, наводно, светлећом рекламом на згради даје сигнале „ћетницима“. Чује да му се комшија Мишо Вукоичић, који је радио као портир у предузећу „Босна-Ре“ обесио. На обдукцији се види да је буквално искасапљен. Зашто? Син му је „у ћетницима“, чује објашњење комшије, муслимана.
Славков таст добија инфаркт приликом хапшења и малтретирања на улици. Хапсе га полицајци криминалаца браће Зулић. Новембар, 1992. Испред стана петорица наоружаних војника 10. брдске бригаде злогласног Мушана Топаловића Цаце. Стан је потребан за његовог заменика Сенада Пецара. Шибалија је на улици. Излази, док војници износе тела две његове комшинице. Заклане у стану, одбиле су да се иселе.
КОПАЊЕ РОВОВА НА ТРЕБЕВИЋУ
- На улици прете рације. Најгоре је ако те ухвате баш ти из 10. брдске, јер воде на Требевић, на копање ровова - наставља Шибалија.
- Горе је једно од највећих стратишта. Бацају Србе у пећину „Казани“, пре тога их ритуално убијају. Умоболници Мушана Топаловића се опијају у крви жртава. Формирана је елитна, „јуришна чета“ 10. брдске бригаде. Њен припадник може постати само крволок који донесе „уписнину“.
- Шта је „уписнина“? То је српска глава. Главе закланих Срба излажу се у Основној школи на Бистрику. Са Бистрика се гледа на Требевић. Црни дим значи да су у јаму „Казани“, после убијања људи, бачене и запаљене аутомобилске гуме.
МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ
Најмање 5.515 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају тачна имена и презимена, места рођења и смрти. То није коначан број, још нису откривене све масовне гробнице, а за неке се и не зна где су. Проверавају се подаци за још најмање 500 несталих сарајевских Срба.
Објављено 27. јуна 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (2)
Смрт на одложено
Срби у Сарајеву, избачени на улицу, били су као прогоњене звери. Новембар 1992. године... Славко Шибалија избегава рације. Уточиште налази код бивших комшија, Хрвата. На послу, у ПТТ, масовно отпуштају Србе, тако да више нема ни писану потврду да може слободно да се креће градом. Почиње да размишља о бекству на слободну територију. Не сме да се поверава никоме.
Било је тешко доћи до информација, а знало се да постоје људи, читаве екипе, који организују пребег и дочек пребеглих.
- Из града се могло изаћи само преко „црних канала“ - говори Шибалија. - Неко има среће, избегне и страже и минска поља, неког ухвате и заврши у затвору, неког убију.
СИСТЕМ ПЉАЧКЕ И УБИЈАЊА РАЗРАЂЕН
У Сарајеву је био разрађен систем убијања и пљачкања Срба. Тражио се новац за превођење на слободну, српску територију. Истовремено се знало да ће људи, када већ беже, са собом понети сав новац. Убијане су читаве породице, а организатори су били у врховима муслиманске цивилне, војне и полицијске власти.
„Легална власт“ је све Србе прогласила за „војне обвезнике“ без обзира на то што су одбијали да служе у муслиманским формацијама. Зато су покушаји бекства из града квалификовани као кривично дело „неодазивања позиву и избегавање војне службе“.
ПОКУШАЈ БЕКСТВА КАО КРИВИЧНО ДЕЛО
Славко Шибалија је са још четворицом Срба ухваћен ноћу 12. октобра 1993. године. Није знао да је пре тога њихов „водич“, муслиман, „пропевао“ у полицији и да иду директно у заседу. У образложењу пресуде Окружног војног суда у Сарајеву стоји:
„...У време ратног стања у Босни и Херцеговини као војни обвезници, ноћу 12.10.1993. године у Сарајеву, у времену од 23 до 24 часа, кренули су из правца Алипашиног Поља у правцу насеља Неџарићи кроз Олимпијско насеље Мојмило, с намером да пређу линију раздвајања Армије БиХ и територије коју привремено контролише агресор, а у циљу преласка на привремено заузету територију... чиме су починили кривично дело неодазивања позиву и избегавања војне службе...“
„Пребези“ су се окупили у једној кафани на Алипашином Пољу и није им било чудно што се план мења - неће се ићи према Грбавици, већ Неџарићима.
- Уведени смо у заседу, што су њихови медији окаректерисали као велики успех хватања „ћетнићких“ терориста који су покушали побећи на „привремено окупирану територију“ - говори Шибалија.
МУЧЕЊЕ ЗАВИСИ ОД МАШТЕ
- Почиње истрага, прво Добриња, затвор „Сунце“, подрум без светла, нас 12, сви интелектуалци. Тукли су нас и малтретирали на разне начине, зависно од маште тих умоболника. Резултат мог саслушавања био је: поломљена носна кост, напрсла грудна кост, натекле потколенице, по целом телу контузије и болови. Рекао сам: "Пошли смо на нашу страну, нашим породицама, од силног добра напуштамо све, своје кућне прагове и идемо." То им није било довољно, морамо бити „крупне звери“, јер је и акција хапшења била спектакуларна и као таква приказана у медијима.
Два дана батинања пајсерима, кабловима, шипкама, пендрецима... Међу батинашима и бивши Шибалијин ученик из Машинске техничке школе Енес Агић:
- Ево га мој професор, ћетник, пошао да бежи, сад ћемо му ноге поломити!
Из „Сунца“ у нову „кућу“, кланицу и гробницу многих Срба - затвор „Рамиз Салчин“ (бивша касарна - затвор „Виктор Бубањ“). У ранијим самицама сада натрпано по 10-12 људи. Свакодневно је неко умирао од исцрпљености, глади, болести, пребијања. Стражари би мртве увијали у ћебе и избацивали у ходник.
СУСРЕТИ ТРЕЋЕ ВРСТЕ
- Ситуација се посебно погоршала после „оружане побуне“ 10. и 9. брдске бригаде, најекстремнијих формација, када су у „Салчин“ почели да доводе ухапшене команданте и војнике тих бригада - сведочи Шибалија.
- Није тешко замислити сусрет доказаних крволока који су, буквално до јуче, убијали Србе на најсвирепије начине у складу с њиховом поремећеном психом, са Србима затвореницима. Шибалија је осуђен на 20 месеци затвора, па пребачен у сарајевски Централни затвор.
- Дане смо проводили у овећој просторији за дневни боравак, заједно са затвореницима муслиманима, углавном криминалцима, лоповима и убицама - говори Славко Шибалија.
- Била је то нелогична и неприродна мешавина људи: Срба интелектуалаца - више од 40 високообразованих, професора универзитета, доктора наука, лекара, инжењера, студената, људи у средњим и одмаклим годинама, и муслимана криминалаца, који никада ништа корисно нису урадили.
ЦИНИЗАМ
- Драган Фазлагић, јавни тужилац муслиманске парадржаве, рекао ми је на суђењу да сам, ако сам већ желео да одем из Сарајева, могао да тражим одобрење власти - наводи Славко Шибалија.
- Заиста, врхунац цинизма, јер је и њему и мени било јасно да је једини „легални“ начин за излазак Срба - преко затвора. Ко преживи истрагу и осуде га, могао је да чека размену, за време или после издржане казне.
Објављено 28. јуна 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (3)
Крвави пир у Пофалићима
Део изјаве Б. О. после напуштања Централног затвора, размене заробљеника и преласка на српску територију, 6. октобра 1994. године:
- Моја жена је морала 15. маја 1992. године да оде у Пофалиће, да попише робу у самопослузи, која је тог дана била обијена. Тамо је и преноћила. Радио сам у "Сарајевској млекари" и ујутру сам чуо за напад. Колеге на послу су биле добро обавештене.
- Следио сам се када сам чуо да је према Пофалићима кренуо криминалац Јусуф Празина Јука са 3.500 људи, а са својима и зликовац Самир Кахфеџић Крушко - говори Б. О. - Отишао сам кући, а око 16 часова су ми дошле комшије Ибрахимовић и Тахиревић. Рекли су да су муслимани заузели Пофалиће и да треба ићи у пљачку.
Са Ибрахимовићевом мајком је Б. О. кренуо да потражи супругу.
СВУДА ЛЕШЕВИ ПО УЛИЦАМА
- Све српске кућа су биле попаљене, неке су још гореле у Орловачкој, Хумској улици, све уништено, мртво - сведочи Б. О. - Испред кућа и по улицама лешеви мушкараца, жена, деце, паса и мачака. Рукама сам превртао мртве, тражио жену. Према причању самих муслимана, у том масакру је убијено 312 становника Пофалића. Преживели Срби су морали да копају раке, у ствари, две јаме. Остали лешеви су утоварени на камионе, однети и бачени на сметлиште, депонију у Бућа Потоку. Б. О. није пронашао супругу.
Златко Павловић, студент Филозофског факултета у Сарајеву, морао је, као и други српски високошколци, да у „радном воду" копа ровове и траншеје. Рањен је у експлозији гранате у ноћи, 19. фебруара 1993. године. Ампутирана му је десна потколеница. Докопао се слободе 20. јуна 1994. године. Он, између осталог, прича:
- У Центру за социјално збрињавање реконвалесцената радио је Исмет Папај, демобилисани муслимански војник, Албанац. Исмет ми се хвалио да је изнад Пофалића, на брду Жуч, заклао „старог, брадатог четника“, 16. маја 1992. године. Папај је на крају рекао да му се тај старац жалио како је остао сам, да су његова деца и жена побегли, а њега оставили. "Четник" је, колико сам разумео Исмета, сам тражио да га овај убије.
НАЈГОРЕ СУ САНЏАКЛИЈЕ
Сведочанство В. Р. рођеног 1949. године у Пофалићима:
- Рат је дошао у Пофалиће када је 15. маја 1992. у Орловачкој улици Мирсад Бунгур, досељеник из Санџака, убио Рајка Савића. Истовремено су убијени Млађан Братић, Бранко Јеремић, Бранко Бозало, Војин Вукадин, Слободан и Неђо Оџаковић, док су заклани Саво Елез и брачни пар Мирко и Роса Савић. На кућном прагу секиром је убијена Вида Братић.
Према речима В. Р. рано ујутру, 16. маја 1992. године, нападнуто је 200 српских породица из свих праваца.
- Целокупан сценарио убијања преузеле су досељене Санџаклије, а нас је напало више од 3.000 муслиманских бојовника из пет праваца. Приликом бежања сам морао да оставим болесног оца, да спасавам децу, мајку, жену, браћу, снаху... Били смо окружени са свих страна, завладала је паника, преживели су почели да се повлаче према Хуму, а затим према брду Жуч. Кољачи су у таласима нападали, сустизали болесне и изнемогле. Убијали су их на најзверскији начин...
Колона се у безглавом бекству запутила до северозападних падина брда Хум, према Бућа потоку. Одатле се требало попети на брдо Жуч. Али, колона је пресечена.
ВРИСАК ДЕЦЕ И СЛИКА ОСТАВЉЕНОГ ОЦА
- Бежали смо, падали без даха, гребали прстима корење траве. Пред очима ми је стално био отац, којег сам оставио за столом. Моја деца су вриштала, дозивала ме. Угледао сам брата како рањен лежи на падини. Тресла му се нога. Имао сам осећај да ми је глава неколико метара далеко од мене.
- Док је трајало бестијално оргијање дрогираних муслиманских фанатика, са Хума су на све четири стране света одјекивале „илахије“ и „касиде“ уз познати рефрен: „Алаху акбер“ - наставио је В. Р. - Уз ту, језиву муџахединску дреку, проламао се цик страха престрављене деце, вапај жена, крици рањених, уз рафалне и појединачне пуцњеве. Иживљавали су се, три пута су нас намерно пуштали да умакнемо, да би нас увек изнова окруживали и убијали.
На падинама Хума и Жучи остало је на десетине мртвих и рањених. Крвожедне Санџаклије су свирепо, ножевима докрајчивали рањенике. Преживели су са Жуча гледали како им горе домови. Горело је 500 кућа, дим се увезао у сноп, дизао се високо.
ТЕЛЕВИЗИЈА СНИМА ЗАРОБЉЕНЕ СРБЕ
- Од муслиманских зликоваца, пре свих био је Хабиб Идризовић, Санџаклија, дошао у Пофалиће пре 14 година и довео шесторицу браће који су, сви редом, направили куће на српским имањима - рекао је В. Р. - У крвавом пиру учествовао је и староседелац Омер Габела, бивши новинар.
Габела је довео Сарајевску телевизију дан после. Телевизија је снимала заробљене Србе испред неоштећених муслиманских кућа. Тврдило се да нису страдале српске породице.
- Срби су под претњом, пред камерама изјављивали да су живи и здрави, да су им куће читаве, зато су и остављени у животу - наставио је В. Р. - Сарајевска телевизија је неколико пута емитовала снимак о „победи“ муслиманске војске. Да му кућа није изгорела, изјавио је и Станко Пикулић, старац, староседелац. И њега и остале преживеле убили су Ариф Љуца и његов син Нусрет са браћом Карамовић: Фадилом, Џевадом и Фаиком.
В. Р. је остао жив, али су му убијени отац, мајка, један брат и снаха, док је други брат тешко рањен.
ГЕНОЦИД
Насеље Пофалићи, између Долца и Велешића, на падинама брда Хум, више од 500 година настањивали су Срби. Систематски, пуних 15 година пре избијања рата у Сарајеву, овде су досељаване Санџаклије, а Срби терани са имања до самих кућних врата.
У Пофалићима је убијено највише немоћних жена, стараца и деце. Нико се од преживелих није вратио. Нема више Чангаловића, Пикулића, Ђукића, Буњеваца, Андријашевића, Васковића, Андрића, Тришића, Мађаревића, Голијанина и других староседелаца.
Објављено 29. јуна 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (4)
Ноћ увређених кољача
Сејо Кадић Гуз, криминалац и припадник 10. брдске бригаде комаданта Мушана Топаловића Цаце, хвали се и изазива заточене Србе у логору „Рамиз Салчин“ (бивши војни затвор „Виктор Бубањ“), да је лично заклао 52 људи на „Казанима“, јами у подножју Требевића.
Крајем 1993. године је „легална муслиманска власт“ званично прекинула сарадњу са криминалцима који су практично држали Сарајево у својим рукама. Оптужени су да су припремали пуч против Алије Изетбеговића. Мушан Топаловић Цацо је убијен.
ФАРСА ОД СУЂЕЊА
Подигнуте су оптужнице против најекстремнијих крволока. Да је то била фарса убрзо се видело, јер су сви пуштени на слободу, мада су им злочини доказани.
- Нека сте клали, момци! Србе сте клали, све их треба побити! - одговара Кадићу Рамиз Делалић Ћело, окривљен, између осталог за убиство старог свата испред православне цркве на Башчаршији, марта 1992. године.
- А мени је Алија наредио да нико жив не сме остати, мајку му... а сад ме оптужио. Све ћу рећи на суду! Ову сцену описује Драган Тодоровић, студент, ухапшен и сурово мучен због покушаја бекства из града.
- Лудило, били смо у истим ћелијама или поред зликоваца - говори Тодоровић. - Било је стравично само слушати те кољаче, силеџије, снајперисте како се наслађују зверствима. Стражари су им се дивили, били су идоли, национални хероји.
ШТА ЋЕШ РЕЋИ ДЕЦИ
Сејо Кадић Гуз је заклао Србина, ухапшеног, јер га је жена, Хрватица, оптужила да има оружје у стану. Кадић је довео и жену на „Казане“, да гледа. Онда су је „јуришници“ из 10. брдске - силовали наочиглед мужа. Мушан Топаловић Цацо увек је једно те исто питао жртве: "Знаш ли шта те чека?"
Човек је знао. Питао је жену: - "Шта ћеш рећи деци?"
Самир Сеферовић Ћебле је, марта 1993. године, усмртио двогодишњег дечака Божидара Шљивића. Ногом му је смрскао лобању, па леш шутнуо до јаме. Дечак је био ко зна која жртва по реду тог дана. У јаму су бацили запаљене аутомобилске гуме.
Тодоровић је у затвору чуо причу о силовању девојке Јагоде Јанковић (19). После су је убили браћа Зорнић. На девојку су нанизали гуме, запалили их и пустили да се котрља на опште весеље Алијиних „ратника“.
- Поломљене Србе су стражари и муслимански затвореници у логору терали да из све снаге вичу: „Алах егбер“ - наставља Тодоровић. - Морали смо да учимо муслиманске молитве и њихове новокомпоноване борбене песме. Ту се истицао стражар Лакота из Рашке области.
ДАНТЕОВ ДЕВЕТИ КРУГ
У ћелији до Драганове били су Мехмет Сијарић, Санџаклија, Захир Фазлић Кико из Прибоја и Изет Ћелић Иско. Тодоровић наводи:
- Биле су то сцене из самог пакла! Гледате премлаћене затворенике како јече, ваде црве из запуштених рана, слушате на силу научене молитве, упадају Санџаклије да ваде очи некоме кога одаберу, сви се драпају, јер гризу вашке, чује се тупи звук удараца, а истовремено врисак силованих жена...
СЦЕНЕ КОЈЕ СЕ ПАМТЕ
У ћелију логора „Рамиз Салчин“ доведен је Самир Џенановић Главогуз, бивши управник затвора код џелата Самира Кахвеџића Крушка на Алипашином Пољу. Памте се његова запомагања.
- Ма људи, они нису нормални, побијеш ћетнике, а они те затворе! - био је огорчен Главогуз. Џенановић се сликао како убија српске цивиле. Рекао је: "Ко их јебе, признаћу убиство ове тројице, јер имају слике, а она остала нећу."
Српски логораши чују смех. Препричавају се хапшења и убистава брачног пара Милене и Васа Драшковића и њихове комшинице. Нјих је означио Саким Пушкар, звани Пушка. Пушка је био задужен да Мушану Топаловићу доставља поруке са адресама, именима и презименима Срба у општини Стари град. За то је добијао новац. Брачни пар Драшковић био је у свађи са комшиницом, што је дознао и Пушкар. Сви су доведени на „Казане“.
Васа Драшковића су натерали да силује комшиницу, „да се измире“. Био је октобар 1993. године.
- Ајде, Ћето, не стиди се - добацивали су „јуришници“. Затим су присилили жене да се пред њиховим очима и уз „навијање“ грле, љубе... - сведочио је Тодоровић. - Биле су то старије жене. И „гледаоци“ су кренули у иживљавање. Као „помагала“ користили су дршке лопата, пендреке и грање. Коначно, Васо, Милена и комшиница су побијени крамповима и бачени у јаму.
ПОЈЕДИ КАПУ
Драган Тодоровић не може да заборави логор „Сунце“ у Добрињи и чичу са крзненом капом. Ту је био пре пребацивања у „Рамиз Салчин“. Изет Ћалић Иско је кабловима шибао старијег човека. Овај се без јаука грчио на столици.
- "Ајде, чича, да поједеш ту ћетничку капу!", наредио је Иско. Човек је објашњавао како је то руска, а не четничка капа. Иско је извадио каму: "Ако не поједеш, заклаћу ти сина!"
- Син му је у уличној рацији ухапшен заједно с њим, био је у суседној ћелији и, шта ће - прича Тодоровић. - Гледао сам чичу као почиње да гризе капу. Поломио је зуб, крв му је текла низ вилицу. Жвакао је, једва гутао, давио се. Мислим да су сати прошли, а тек је појео четвртину капе. Изет Ћалић се појавио, чича га је застрашено погледао.
"Не мораш више да журиш, Ћето", рекао је Иско.
ЗАВЕРА ЋУТАЊА
- Представницима међународних државних, политичких, хуманитарних и невладиних организација, а било их је на хиљаде у Сарајеву, пред очима се одигравала трагедија српског становништва, али се ниједном у четири године нису јавно огласили, а још мање супротставили дивљању муслиманских фундаменталиста и зликоваца - каже Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над српским народом.
- Супротно томе, од Сарајева су правили култ града страдалника, оптужујући Србе за агресоре.
Објављено 30. јуна 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (5)
Смрт за трпезом
Алија Хоџић, управник мртвачнице на Кошеву, посећивао је сина Мирсада, полицајца, у оближњој болници 1993. године, на одељењу неуропсихијатрије. Алија се поносио сином. Пријатеље није ни морао да уверава да Мирсад није луд. Сви су знали да је „нормалан“, а да га је Суд прогласио за неурачунљивог, како би избегао казну због убиства шест чланова угледне и имућне сарајевске породице Ристовић. Убијени су у насељу Велешићи, општина Ново Сарајево, 8. јула 1992. године, док су ручали.
Један од Ристовића, Обрен, рањен је и пребачен у болницу „Кошево“ око 14 часова. Али, управник мртвачнице је био Алија, отац убице Мирсада и рођени брат другог убице - Османа Хоџића. Званичан извештај болнице је био да је Обрен умро од последица рањавања ватреним оружјем, искрварио... Тело је преузео Обренов брат Тодор Ристовић, који није био у кући, у време ручка.
ПОЧИНИОЦИ НЕИДЕНТИФИКОВАНИ
Тодор је запазио модрице, подливе и отеклине по телу. У полицијском извештају је написано да је Обрен дотучен и уморен од „неидентификованих починилаца“. Управник мртвачнице Алија, коментарише како се велика прашине дигла због „ћетника“.
Полицајци из станице на Мариндвору, припадници Центра Службе безбедности Сарајева - Адмир Адиловић, Исмет Ћутук, Осман Хоџић, Мирсад Хоџић и Мехо Ибишевић - крећу око 11 часова 8. јула 1992. једним колима у правцу Велешића. Чекају.
- Чекали су да се окупи што већи број чланова породице - сведочи Тодор Ристовић. - Моја браћа су знала да су на мети.
Ристићеви су се бојали да излазе, од када је запаљена кућа породице Буха, у којој је изгорео непокретни старац Крсто Буха (92). Хлеб им је стално доносио Данило Ристовић, дечак од 12 година, Тодоров син. Тог дана су га, нажалост, стричеви задржали на ручку. Дошла је и једна комшиница.
КРВ ПО СТОЛЊАКУ
Комшиница Стојанка Мастило је преживела, јер изгледа да и није била мета. Она сведочи следеће:
- Били смо за трпезом, иза поднева, када су полицајци провалили у стан и одмах почели да пуцају из аутоматских пушака. У шоку, гледала сам како се крв шири столњаком, како је хлеб црвен... Онесвестила сам се.
Убијени су Петар Ристовић, бивши руководилац у „Босналијеку“ и народни посланик СДС-а у Скупштини Босне и Херцеговине, његова сестра Босиљка, њихова болесна и парализована мајка Радосава и рођака Мила Ристовић. Обрен Ристовић, рањен и докрајчен у болници „Кошево“ или мртвачници, био је водећи пољопривредник у сарајевском округу. Свих шест жртава сахрањено је у три засебне гробнице на сарајевском гробљу „Лав“.
УБИЈАЛИ И ДЕЦУ
- На место трагедије дошао сам само неколико минута касније - говори Тодор Ристовић. - Мој син, Данило, мртав. Убијен. Па, био је дете, мајку им балијску!
Тодора, као могућег сведока, хапсе 25. новембра 1992. године под оптужбом да је изазивао „оружану побуну“ (које није било), што је касније преиначено у кривично дело поседовања оружја (које нису нашли). Осуђен је на само четири године затвора, размењен је тек 1. априла 1995. године.
Суђење убицама почетком 1993. године. Тужилац их није ни окривио за злочин, већ само за убиство. Заседа Судско веће Вишег суда у Сарајеву, председник Даут Бибић. Једна од судија је Васвија Видовић, која је касније постала официр за везу Владе БиХ са Хашким трибуналом. Приведени Мирсад Хоџић, Адмир Адиловић и Исмет Ћутук ослобођени су кривице као неурачунљиви и упућени на лечење. Закључено је да су Осман Хоџић и Мехо Ибрашиновић „недоступни“ Суду, мада су све време били у Сарајеву.
Цео случај су заташкали Фикрет муслимовић, шеф безбедности Армије БиХ и Бакир Алиспахић, начелник Центра Службе безбедности БиХ. И, свакако, нико ни у овом случају није оптужен за ратни злочин против цивилног становништва. Није се сазнало ко су били налогодавци злочина.
УБИЦА СЛОБОДНО ШЕТА
У затворској неуропсихијатрији на Кошеву се јула 1993. године обрео Александар Трнинић (22), који је због страховите тортуре у логору „Рамиз Салчин“, после поломљених ребара, грудне кости и вилице и нагњечења плућа, покушао да се убије. Спречили су га други затвореници Срби. Александру је написано да има „затворску психозу“. Онда, у истој соби болнице са убицом Мирсадом Хоџићем.
- Када је сазнао да сам Србин, Мирсад ми је претио да ће ме убити кад изађем из затвора - наводи Александар Трнинић. - Детаљно ми је причао како је убијао Ристовиће и како је смисао његовог живљења да убије што више Срба. Слободно се кретао Сарајевом и поред судски изречене мере лечења.
Четири месеца по изласку из затвора, пре него што сам посредством Међународног црвеног крста коначно напустио Сарајево 1. јуна 1994. године, био сам у сталном страху да ће однекуд искрснути Мирсад Хоџић.
Објављено 1. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (6)
Заборављени у жицама
Култ жртве свих ових година упорно је грађен само за један, и то урбани део Сарајева под муслиманском контролом, а муслимани су у још жешћим медијским кампањама, проглашавани за највеће, ако не и једине страдалнике рата у овом граду. Одмах се мора рећи да је главни град бивше БиХ имао десет општина и 340 насеља, од чега чисто муслиманских 59 и чисто српских 105. Остало су била мешовита насеља.
Линије раздвајања су се у добром делу држале етничких граница. Око 85 одсто територије коју су у Сарајеву држали Срби, традиционално је и припадало српском становништву. Другачије речено, Срби су углавном бранили своју територију.
Ове податке нам наводи Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над српским народом и аутор књиге „Злочини над Србима БХ 1992-1995“, чије изводе, такође користимо у овом фељтону.
САМО ИСЛАМ ПОСТОЈИ
- Алија Изетбеговић је желео рат и то је јавно изјављивао - говори Миливоје Иванишевић. - Уопште није спорно да је Сарајево видео као главни град будуће исламске државе. Аутор „Исламске декларације“ јасно је ставио до знања да не може бити мирења између ислама и других вера. Да је желео да заштити цивилно становништво, прогласио би Сарајево за отворен, небрањени град и тада би се сваки напад Срба, према међународним конвенцијама, сматрао агресијом.
У рату су муслимани, према изјави самог Изетбеговића, добили помоћ у оружју вредну више од 10 милијарди немачких марака. Зашто није дозвољаван излазак Срба из дела Сарајева под муслиманском контролом, као што је српска страна допуштала муслиманима да иду куда хоће? Хумани поступак Срба је у муслиманској пропаганди означен као „етничко чишћење“. Истовремено су муслимани, заточивши Србе, да иронија буде потпуна, доказивали „мултиетничност“ града. Али, где су, онда, Јевреји?
У Другом светском рату, у Сарајеву су Немци и усташе, регрутоване искључиво од муслиманског и хрватског становништва, убили око 9.000 Јевреја. Чим је у свету призната нова муслиманско-хрватска држава 6. априла 1992. године - сви Јевреји су одмах напустили Сарајево. У бекству им је помогла међународна заједница и (само) на тај начин исказала неповерење према муџахединској политици Алије Изетбеговића.
СРБИМА НИКО НИЈЕ ПОМАГАО
- Србима, нажалост, нико није хтео да помогне и остали су да трпе најгора малтретирања и понижавања, постану прави робови, виђени за све најпрљавије и најопасније послове - наставља Иванишевић. - Није помогао ни „Апел мирољубивој светској јавности за спас заточених Срба у Сарајеву“, грађана општина Рајловац, Вогошћа, Центар Сарајево, Ново Сарајево, Илиџа и Илијаш, упућен 13. јула 1992. године. Одзива на апел није било, али је уследила медијска хајка на Србе због патњи сарајевских муслимана - наставља Иванишевић.
Колика је била наивност Срба (необавештеност и глупост), најбоље доказује Конгрес српских интелектулаца одржан у Сарајеву 29. марта 1992. године, значи неколико дана пре проглашења самосталне Босне и Херцеговине. На Конгресу, наиме, није било ни речи о физичкој заштити и одбрани Срба. А, тада су, ткз. Патриотска лига, територијалци и паравојне „зелене беретке“ већ имали 40.000 наоружаних људи. Учесници Конгреса су једва извукли живе главе.
ЈНА КАО НИЧИЈА ВОЈСКА
Када је рат почео, Срби у БиХ уопште нису имали оружане снаге. Руководство Српске демократске странке није очекивало ратне сукобе. Резолуцијом Савета безбедности, одмах после проглашења нове државне творевине, наложено је ЈНА да се повуче из БиХ. У априлу је проглашена и Савезна Република Југославија, тако да је ЈНА постала - ничија војска.
Војни потенцијали муслимана су све време рата надмашивали српске. Први корпус Армије БиХ просечно је бројао око 78.000 војника. Према муслиманским изворима, на сарајевском ратишту је било ангажовано око 35.000 војника. На српској страни се налазио Сарајевско-романијски корпус који је имао од 16.000 до 18.000 војника, али је велики број био ангажован у одбрани сопственог залеђа од муслиманско-хрватских снага које су дејствовале из Горажда, Коњица, Тузле и других места.
КЉУЧНЕ ТАЧКЕ КОД МУСЛИМАНА
Када је реч о артиљерији, Срби су могли да дејствују са само једне доминантне тачке - планине Требевић - по старом делу града. муслимани су имали боље и бројније ватрене положаје за паљбу по српским деловима Сарајева. Тако су скоро све време рата са Игмана гађали Илиџу, Блажуј и Хаџиће. Са брда Жуч су тукли Рајловац и Вогошћу, а са Мојмила Лукавицу. Српски део Грбавице контролисали су и гађали са солитера.
Култ жртве који је стваран за муслимански део града имао је, поред осталог, за циљ да се прикрије и стварни однос снага и стварни однос страдања од граната. А, да би прикрили сопствена дејства, жртве које су наносили српском становништву Сарајева и утицали на поједине међународне одлуке, често су прибегавали и самогранатирању и жртвовању становништва из муслиманског дела Сарајева.
УНИШТЕНА СЕЛА
Многа од српских насеља Сарајева су у многобројним муслиманским нападима уништена и етнички очишћена. Највише су страдали Граховиште и српски део села Хотоњ у општини Вогошћа, Касатићи у општини Хаџићи, Требачај, Миље, Ледићи, Лисовићи, Горња Пријасница и Кијево у општини Трново, Чемерно, Кртине и Млини у општини Илијаш, Подграб у општини Пале.
Исту судбину су доживела и многа урбана градска насеља: Пофалићи, Храсно брдо, Велишићи, Игман, Храсница, Бјелаве, Чакле или Бабин дол, Алипашино поље, општински центри Хаџићи, Пале, Трново, Илиџа.
У писању овог фељтона коришћени су, између осталог, документи и сведочења објављени у књизи "Страдања Срба у Сарајеву", подаци Центра за истраживање злочина над српским народом, наводи из књиге Миливоја Иванишевића "Злочини над Србима у БиХ" и изјаве прикупљене у обавештајним службама Војске Републике Српске.
Објављено 2. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (7)
Стрељао сам копаче
Република Српска, Бијељина, 5. април 1996. године, Управа криминалистичке полиције. Чита се изјава осумњиченог за ратне злочине.
Јасмин Шљиво, син Хусеина и мајке Племе, рођене Ченгић. Рођен 20.01.1975. године у Сарајеву СО Центар, по народности муслиман, држављанин Федерације Босне и Херцеговине, по занимању КВ кувар, незапослен, војно неспособан... У тзв. Армији БиХ војно ангажован од 08.04.1992. године до почетка 1995. год. у 115. моторизованој бригади (10. брдска бригада - „Цацина“), кад је према личној изјави оболео од епилепсије и СЦХ, до заробљавања стално настањен у Сарајеву, ул. Коматин бр. 47, СО Стари град, до сада привођен у просторије ЦЗ Сарајево ради обраде од стране МУП БиХ у вези са злочинима које су починили под командом Мушана Топаловића Цаце.
ПРИЈАВА ЗА ДОБРОВОЉЦЕ
- У пролеће 1992. године ја сам завршавао други разред Средње угоститељске школе, смер кувар. Као и сви моји вршњаци, ја сам одлазио у Дом културе у насељу Широкаћа, СО Стари град, где се окупљало много грађана муслиманске националности. Ту сам слушао приче о рату у Хрватској и ту сам први пут и чуо да ће доћи до избијања рата у БиХ. Мој подстанар Каркеља Бећир ми је рекао да ће се сигурно заратити и у Сарајеву.
Дана 08.04.1992. године, мој пријатељ Љаљај Енвер, рођен је, мислим, 1976. године у Сарајеву, завршио четири разреда ОШ, и ја смо се добровољно пријавили и Фаид Авдибеговић нас је распоредио као курире у јединици која се звала „Босна 27“ и заузимала положај од Широкаћа преко Златишта до Осмица. Тада смо задужили и униформе бивше ЈНА. Средином месеца септембра је већ функционисала 10. брдска бригада. Мене је примио Самир Бејтић, стар око 27 година, пре рата регистровани криминалац. Средином новембра Мушан Топаловић је формирао јуришну чету и тражио је добровољце.
- Поечетком фебруара 1993. године у нашој чети су тражили пет добровољаца који би чували команданта бригаде. Љаљај Енвер, Јусуф Лендо, Сувад Милић, Хоџа Амир и ја задужили смо маскирне униформе, аутомате „хеклер“ и пиштоље. Баш тог дана у штаб су доведени брат и сестра Недељко и Недељка Лакић и њихов рођак Миодраг из насеља Алипашино поље. Довели су их Самир Бејтић и Хасић Сенад.
ТУКЛИ И СИЛОВАЛИ
- Недељко и Миодраг су одведени до мјеста Казани где су убијени и бачени у јаму. Убио их је Самир Бејтић. Иста група је у штабу јуришне чете силовала Недељку. Самир Бејтић, Јусуф Лендо и Сувад Милић тукли су немоћну Недељку опасачима и шакама. Натјерали су је да се свуче и завезали су је за кревет. Тог дана је, по мојој процени, над њом силовање извршило 20-30 припадника јуришне чете. Недељку су оставили живу, али су је вређали псовкама и када је излазила Јусуф Лендо ју је ударио ногом.
- После два или три дана од убиства Лакића у штаб је доведен Јован Савић, професор географије у ОШ „Морис - Моцо Салом“. Мени је он био разредни старешина у ОШ. Гледао сам како Савића метком из пиштоља убија Самир Бејтић. Неколико дана после овог догађаја дата је лажна узбуна на нашој линији. Српског напада није било па је Мушан Топаловић био врло љут. Много је псовао и претио свима редом. После неколико минута Топаловићу су довели једног мушкарца старог око 35 година. Топаловић га је вређао и тражио да му каже име.
Мушкарац је одговорио да се зове Сокол Драган. Топаловић му је псовао српску мајку и православног бога. Окренуо се ка Самиру и повукао прстом преко врата. Бејтић је Драгана везао за вучну куку и тако га вукао све до штаба. Када смо ми стигли, Сокол Драган је лежао покривен чаршавом. Сувад Милић га је открио и ја сам видио да истом цури мозак, те да је већ умро.
УБИЈЕНА И НАСТАВНИЦА
- Такође ми је познато да је Слободана Вујовића званог Вуја у команду довео Сенад Хасић. Био је уредник забавно-музичког центра у „Дискотону“ Сарајево. На Казанима га је заклао Самир Бејтић. Почетком марта су Бејтић и Хасић из ОШ „Морис - Моцо Салом“ довезли Зденку Бушић, наставницу историје, и Марију Трбојевић, наставницу географије. Убијене су на тај начин што је Мушан Топаловић ставио главе жена на камен, а затим се са удаљености од десетак метара затрчао и скочио на главе наставница, услед чега су оне и умрле. Тела убијених наставница смо побацали у јаму Казани.
- Јована Ристића, старог око 50 година, убио је Армин Хоџић на тај начин што му је наредио да легне, а затим га је ножем заклао. И Црњак Илија, стар око 40 година, је после неколико дана доведен до јаме, где га је Топаловић питао да ли је свестан шта ће му се догодити. Ово питање је постављао свим жртвама. Самиру Бејтићу је показао да истог закоље, што је Самир и учинио на тај начин што је наредио Црњаку да легне и само једним потезом ножа преко врата га преклао.
- Крајем марта 1993. године Мушан Топаловић Цацо је наредио свим командирима чета и водова да искупе све копаче из радних водова. Скупљено је око 150 мушкараца. Копачи су постројени у три реда. Топаловић је издао команду да пуцамо у исте. Сви смо пуцали у људе иако нисмо знали разлог.
ЛИЧНО ЦАЦО ЈЕ ОВЕРАВАО
Пошто су сви попадали, Топаловић је лично контролисао да ли има ико жив, па је пуцао из пиштоља у главу. Тела убијених побацали смо у јаму Казани. У априлу смо побили 30-40 копача. Сви су постројени у линију. По мојој процени пола од тих људи су поклали Бејтић и Хасић, а остале смо ја, Љаљај, Хоџа, Лендо и Милић побили из аутоматског наоружања.
- Током месеца 1993. године на копање по граду терани су сви мушкарци. Било је неких који су се бунили и Топаловић је наредио да се одмах доведу до Казана и побију. У тој групи је било 50-60 људи.
ДОГОВОР СА ПУШКОМ
- Напомињем да ми је Сувад Милић, који је тада био на Топаловићевом обезбеђењу, открио да је код Мушана Топаловића долазио Алија Изетбеговић и рекао му да заврши са етничким чишћењем Сарајева. Топаловићев задатак је била општина Стари град, а Изетбеговић је обећао да ће остатак града очистити од Срба уз помоћ Јусуфа Празине, Рамиза Делалића Ћеле, као и Мустафе Зулића.
Топаловић се са Пушкар Секибом, званим Пушка, у то време командантом 2. брдске бригаде договорио да му доставља поруке са именима и адресама Срба на општини Стари град. Топаловић је Пушкару плаћао за сваку поруку.
Објављено 2. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (8)
Силовања до смрти
муслиманске власти су крајем 1993. године ухапсиле велики број војника, припадника 10. брдске бригаде Мушана Топаловића Цаца. Топаловић је убијен у драматичној акцији хватања у центру града. Припадници ове војне формације - ако се тако може назвати - били су у први мах оптужени за геноцид над цивилним (српским) становништвом. То је било прво и једино признање званичног Сарајева о злочину из верских и националних побуда, али је он приписан криминалцима који су се отели контроли.
Суђења су била својеврсна фарса! Оптужени су чак јавно признавали злочине, понашали се као хероји, али је већина крволока пуштена. Између осталих, на слободи се нашао и Јасмин Шљиво. Вратио се да „ратује“ у 10. брдској бригади, док почетком 1995. није проглашен за војно неспособног. Према сопственој изјави, оболео је од епилепсије и шизофреније, а није потпуно разјашњено како се нашао на српској територији, када је заробљен.
ЈАСМИН ШЉИВА ДАО ПИСМЕНУ ИЗЈАВУ
Настављамо цитирање изјаве Јасмина Шљива, дате пред истражним органима Републике Српске 5. априла 1996. године, уз незнатна скраћења, а преносећи је онако како је написана и потписана.
- Према мојој процјени, за вријеме док је Топаловић командовао бригадом, на Казанима, као и на другим мјестима по граду, припадници ове јединице убили су више од 3.000 људи, углавном српске националности. Појединачна убиства вршена су углавном по дојавама Пушкар Сакиба.
- Преко Ћамила Бибера Ћаме, шпијуна у бригади којом је командовао Зулић Мустафа, сазнао сам да су њени припадници такође масовно убијали Србе и то иза Козије Ћуприје према Липишници. Причало се да је тамо убијено око 1.500 Срба.
- Цијела наша група је била затворена након што је Топаловић Мушан убијен од стране Авде Хебиба. (Хебиб је био начелник полиције у сарајевској општини Стари град, коме је Топаловић убио сина кога је држао као таоца - примедба В. П.).
ПРИЗНАЊЕ НИЈЕ ДОНИЈЕЛО ПРЕСУДУ
Били смо у Централном затвору, а команданти у затвору „Виктор Бубањ“. Иако сам ја све признао шта смо радили током 1993. године, никада нисмо осуђени, нити смо сносили неке посљедице. Након изласка из затвора, мене су физички малтретирали Јусуф Лендо и Сувад Милић, јер сам на истрази све рекао. Колико ми је познато, Самир Бејтић је побјегао приликом убиства Мушана Топаловића и сада се налази у Зеници у 7. муслиманској бригади. Такође сам чуо да је извршио корекције на лицу, те да је добио ново име и презиме.
- У нашој јединици је поред убистава било врло заступљено и силовање дјевојака и жена. Углавном су силоване дјевојке и жене српске народности, а прве које се сјећам је била Недељка Лакић, чије сам силовање раније описао. У фебруару 1993. године је Самир Бејтић из школе „Морис - Моца Салом“ у просторије јуришне чете довео наставницу српско-хрватског језика Јасну Биоградлић, стару око 35 година. Исту је физички малтретирао, а за кревет су је везали он и Јусуф Лендо и скинули јој одјећу. Силовање је започео Бејтић, а након њега је судјеловало 20-25 припадника тзв. Јуришне чете. Наставница је преживјела и данас предаје матерњи језик у истој школи.
- Након три или четири дана Јусуф Лендо и Сувад Милић доводе три дјевојке. Не сјећам се њихових имена, али знам да им је Јусуф псовао српску мајку. Лендо и Милић су физички малтретирали дјевојке, све три су везане за кревет. Над њима су силовање извршила тридесеторица војника јуришне чете. Накит са дјевојака су узели Лендо и Милић. Након силовања дјевојке су истјеране из просторије праћене подругљивим коментарима и пријетњама.
УБИЈЕНЕ СУ БАЦАЛИ У ЈАМУ КАЗАНИ
- Крајем фебруара Јусуф Лендо и Сувад Милић довели су 12 година стару дјевојчицу српске народности. Над њом је извршено силовање на тај начин што су са ње одјећу скинули, а Јусуф Лендо је дјетету руке везао за кревет. Он је први извршио силовање, а затим су то исто учинили Сувад Милић, Хоџа Амир, Лјаљај Енвер и Кајанија Ферид. Дијете је све вријеме плакало. Када је Кајанија почео силовање, дјевојчица је умрла. Ја сам, такође, имао намјеру да учествујем у силовању. Тијело умрлог дјетета Јусуф Лендо је ставио у кесу за отпатке и одвезао у јаму Казани и тамо бацио.
- У марту 1993. године Кајанија Ферид је довео Санелу Пекић, муслиманку, стару око 20 година. Исту смо пријетњама присилили да се свуче, па смо је силовали, Лендо, ја, Кајанија, Милић и још око 20 јуришника. Након силовања Санели смо дали пуну кесу цигарета. Сутрадан је Кајанија довео Кантар Лејну, мислим да је хрватске националности, стару 17 година. И њу смо силовали као и Санелу, а на крају јој је Јусуф Лендо запријетио да никоме не прича. И њој је поклоњена пуна кеса цигарета.
- Послије четири или пет дана са улице су Лендо и Милић покупили двије близнакиње, Мирјану и Слађану, старе око 20 година, плаве косе, крупније грађе. Нјих двије су ударане кожним каишима. Завртане су им брадавице на дојкама. Неки од јуришника су их зубима гризли. Над истима је силовање извршило око 30 јуришника.
- Почетком априла 1993. године Јусуф Лендо је довео Ренату Радмиловић, стару 19 година. И њу смо силовали као претходне. Силовање је трајало пар сати и када ју је можда двадесети војник силовао, Рената је умрла. Нјено тијело су Лендо и Милић спаковали у двије вреће за отпатке, одвезли до Казана и бацили у јаму.
ПРИВИЛЕГИЈЕ И ОБАВЕЗЕ
- По мојој процјени, у просторијама тзв. Јуришне чете током 1993. године је силовано 50-60 дјевојака и жена. Свим силовањима нисам присуствовао због обавеза у јединици, као и због тога што нисам увијек ни био позван.
- Све вријеме док је Топаловић Мушан командовао бригадом, припадници те јединице су по граду имали привилегије и нису никоме ни за шта одговарали.
Објављено 4. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (9)
Мрак у Храсници
Жовот Срба је утолико лакши уколико су даље од Башчаршије. То је било неко неписано правило међу Србима заточеним у Сарајеву. Не и за удаљену Храсницу. После првих напада на место Илиџа, 22. априла 1992. године, новостворена муслиманска територија обухватала је насеља Храсница, Соколовић колонију и Бутмир. Другачије речено, од сарајевског аеродрома до подножја планине Игман.
- Тај део територије под контролом муслиманске фундаменталистичке владе из Сарајева постао је својеврстан логор, а у њему су одмах формирани затвори - тамнице, казамати у казамату - сведочи Роберт Медић.
ЛАЖНА ОПТУЖБА ЗА ГОВЕДАРИЦУ
Прва жртва се увек памти, овде је то Радослав Говедарица Рако, ухапшен у стану уз оптужбу која је касније била иста за све и приликом претреса станова и одвођења - имао је оружје, давао је сигнале „ћетницима“ са брда. Говедарици нису нашли никакво оружје, нити је давао било какве сигнале, али је месец дана зверски мучен у затвору у Улици 29. новембра, пао је у кому крајем маја, па је пребачен у стан у којем је наредног дана пронађен мртав.
Тело Говедарице је сахрањено је на непознатој локацији. Сви Срби који су после њега ликвидирани по затворима или су убијени и страдали на друге начине, сахрањивани су на ледини иза мале Музичке школе, на самом улазу у насеље Храсница. А све жртве су сахрањивали Срби, припадници јединице за присилан рад.
- Био сам болестан, отац ми је био болестан, али смо натерани да радимо најтеже послове, па и укопавање убијених Срба - говори Роберт Медић. - Балије нису дозвољавале достојно укопавање убијених и погинулих. Већина је бачена у раке без одеће и без сандука. На њих је посут само креч. Никако се нису смела стављати било каква верска или национална обележја на гробовима, а у почетку гробна места нису ни обележавана. То је могло тек касније, али су постављане пирамиде, а не крстови.
МОБИЛИЗАЦИЈА ПА ПРИСИЛАН РАД
Мала Музичка школа. Прве успешно одсвиране етиде. Деца Фабрике „Фамос“. Лепа и ледена планина Игман, онолико снажно извире река Босна. У њу се улива река Жељезница, а онда ће она вероломна Миљацка. Ма, ко си ти, Сарајево? О томе ћемо други пут. У своје време, ако је неко желео да снива леп сан, сећао се дрвореда према врелу Босне. У време рата, са леве стране, остаде Храсница.
- У мају 1992. године почиње мобилизација радно способних мушкараца у јединице за присилан рад, тзв. Цивилну заштиту и радни вод - наставља Роберт Медић. - Ту су искључиво Срби, од 17 до 65 година. Присилан рад је подразумевао најтеже и најпрљавије послове, а то су били: копање ровова и траншеја према српским положајима... Ми, Срби, помажемо непријатељу да нас наши не би ослободили? Има ли то везе с памећу?
- Копали смо канале за водовод и кализацију, радили на депонијама смећа, секли смо шуму, били смо слуге у приватним кућама где су били муслимани, преносили смо најтеже товаре, сахрањивали мртве, ексхумирали лешеве за размену... Зашто? - пита се Медић. - Мом брату Бориславу, имао је тек 14 година, тешко оболео, био је парализован, нису дозволили да напусти Сарајево. Локални Црвени крст је на нашу молбу за евакуацију одговорио да нас не подржавају, јер би одлазак значио „етничко чишћење“. Зато нас задржавају, а мој брат копни.
ИЗРЕШЕТАНИ НА КОПАЊУ РОВОВА
У зиму 1993. године у свом стану изрешетан је Младен Самарџија, стар 32 године. Одмах затим убијени су Предраг Малетић и Бата Ковачевић на линији раздвајања муслиманске и српске стране док су били на градњи ровова. Пре тога су Малетића сурово тукли у војној полицији зато што је коментарисао убиство Самарџије.
- Манијаци су се иживљавали. Стављали су нас као живи штит према Србима. Неки од нас су и желели брзу смрт. Срби са оне стране су знали шта се дешава и нису пуцали по цену изгубљених положаја - сведочи Медић.
- Наше радно време трајало је свакодневно од 12 до 16 часова, па чак 32 часа без прекида. Сећам се краја 1992, нас 50 одведено је у правцу додирне линије Стојчевац. Задржани смо ту 36 часова, било је 20 степени испод нуле, добили смо за то време само један оброк. Снег. Терали су нас да земљу копамо голим рукама. Ко би застао ударали су га кундацима, тукли до изнемоглости. Настрадали су Драган Бришић, Дражен Бјековић, других не могу да се сетим. Мог оца су терали да глође дрво. Забављали су се тако што су нас терали да пуштамо животињске крике, репетирали су оружје, пуцали поред наших глава.
ОТКАЗ СРБИМА ПА У "РАДНИ ВОД"
Отац Роберта Медића, Милан, био је правник, радио је у „Фамосу“ док није, као и сви Срби, добио отказ, јуна 1992. године и онда мобилисан у „радни вод“.
- Упади у српске станове били су свакодневни, у прво време су нам отимали и храну, оптужујући нас да поседујемо оружје, војну опрему, радио-станице, да сарађујемо са „агресорима“ - наводи Медић. - Србе су одводили у затворе који су били у приватним кућама, испод трибина стадиона ФК „Фамос“, школама, а агонија се сваким даном појачавала. Посебан траг у мени оставило је време када сам радио на ексхумацији лешева. То је био летњи период, јули, август.
У априлу 1993. године пребачено је неколико цивила, заробљеника из злогласног затвора Тарчин (мучилиште и логор у силосима, где су муслимани бацали Србе) у радне водове Храснице. Између осталих, били су Милан Крстић, Ранко Варагић и Славољуб Капетина. Догодило се да су четворица Срба, без обзира на опасност од мина, побегла ка слободној територији.
ИЖИВЉАВАЊЕ И НАД МРТВИМА
- За одмазду, кивни на бегунце, припадници мулиманске војске и полиције стрељали су тројицу заробљеника - Крстића, Варагића и Капетину - наводи Медић. - То је била представа од које ми је и данас мука. Тело једног од стрељаних донето је испред једне куће. На њему су се иживљавали пролазници, муслимани. Чак су и деца довођена да из аутомата пуцају на леш убијеног. Гледао сам ту мржњу. Увођење деце у злочин има делокосежан циљ.
- Било је плус 32'С, размењивани су мртви, копао сам код мале Музичке школе, лешеви су били у најгорој фази распадања, а ја без икакве заштитне маске - говори Медић. - Једном телу је била изваљена рука, а сви су имали трагове физичког злостављања.
Онда сам чуо звук клавира, неко је покушавао да засвира „На лепом, плавом Дунаву“. Никако му није ишло. Не знам шта ми је било, повикао сам: "Доста, не мучи Штрауса!" Одмах сам добио ударац у главу. Догађало се да враћамо лешеве после неуспеле размене. Тако сам почео да тепам мртвим телима. Говорио бих:
- "Добро, лези још мало овде, док не дођеш код мајке и оца."
ЗАТВОРИ
Затваране су читаве породице преосталих Срба у Храсници. Између осталих, цела породица Папучић, отац Мишо, млађи син Душко, старији Слободан са женом Маргаритом и шестогодишњим дететом.
Отац и синови су убијени. Затворени су Слободанка Матић и њен син Младен (14). Они су годину дана робијали у затворима Храснице.
Објављено 5. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (10)
Шифра: "Стиже пакет"
До избијања рата у Храсници је живело 3.150 Срба, а многи су побегли предосећајући шта им се спрема. Нису морали да буду много видовити - имали су сусрет прве врсте са муслиманским паравојним јединицама, добијали су претеће поруке, у телефонским позивима им је сугерисано да напусте станове.
Већ крајем априла 1992. године војска и полиција, као и паравојне групе, упадају у српске станове током дана и ноћи, претресају их, застрашују и одводе чланове породица на саслушање.
ЗАТВОР У УЛИЦИ 29. НОВЕМБРА
- Рат ме је затекао док сам радио у фабрици мотора „Фамос“ - сведочи М. В. (пуна имена и презимена позната су редакцији). - Ухапшен сам због покушаја изласка са овог подручја. Провео сам два месеца у подрумским просторијама у Улици 29. новембра. У подрумима за угаљ и дрва било је обично по 18 људи у већим одајама, а у мањим по три човека. Тукли су ме, понижавали, изругивали ми се... Мој комшија Максим Шојић од батина је издахнуо за четири дана. Када су га сахрањивали, то су радили Срби у тзв. радним водовима, видели су да су му поломљене руке, ребра, вилица и све остало.
М. В. констатује да је цео ток рата провео у затвору, разлика је била само у томе што је некада могао да спава у стану, када званично није био у затвору. Говори да је спавање у стану понекад било страшније од оног у затвору, јер се није знало када ће манијаци да упадну и одмах крену са иживљавањем и пљачком.
Зликовац у оделу: Драган Викић
- Мислим да муслимани имају јако добро разрађен систем за уништење Срба, нарочито психички - говорио је М. В. приликом пребега на српску територију. - муслимани су знали да пуцају на нас, док смо копали ровове на истуреним линијама, говорећи да то чине Срби. Тако сам и ја рањен карајем 1993. године у леву руку, тачно у висини срца, што значи да је неко хтео да ме убије, неко од муслимана комшија, ко ме је знао, а изнад свега мрзео само зато што сам Србин.
ТАЈНИ ТУНЕЛ ИСПОД АЕРОДРОМА
Дошло је време пребацивања из затвора "Храсница", кроз "фамозни" тунел испод писте аеродрома.
- Тај тунел и мој пролаз кроз њега је нешто најстрашније и најмрачније што сам доживео - говори М. В. - Тунел је дугачак око километар, висок око 1,7 метара, широк око 1,5 метара. Пре улаза у тунел су нам везали очи, а затим нас постројили и изложили као „ћетнике“ зликовце. Поред нас пролазило је на стотине муслимана, мушкараца, жена и деце, који су нас ударали, пљували, вређали и радили од нас шта су хтели. Потом нас уводе у тунел у колони.
Затвореници су пролазили кроз тунел и тад је почео пакао: вика, цика, урликање, ударање ногама, рукама, палицама по глави, бубрезима, ребрима. Блато је било до колена, људи су падали, гмизали уз батине и псовке и то је трајало целу вечност. Излаз из тунела је већина дочекала без свести, вучена од других, а сви у крви, поломљених ребара и избијених зуба.
ИЗ ТУНЕЛА У ЛОГОР
И са друге стране тунела, разјарени пролазници логораше гађају камењем, пљују, ударају и вређају. Од затвора у Храсници, па све до излаза из тунела, затворенике су пратили полицајци, чувари из "Храснице", посебно одабрани за овај посао. Према речима М. В. највише су их тукли Алија Пичуга, Зијо Чолпа, Сејо... После дугог чекања дошао је некакав комби у који су несрећнике утрпали као дрва, једног преко другог и одвезли у затвор „Виктор Бубањ“.
- У „Виктору“ сам натеран да напамет научим једну песму о Алији, а ко на провери није знао ту песму, добијао је тешке батине - сведочи М. В. - Сада се питам ко сам ја и шта је остало од мене. После свега, осећам се јадно и бедно, јадно и чемерно. Но, шта вреди говорити о томе.
У ЈУНУ ПОСТАВЉАЈУ СТРАЖЕ
- Радио сам у „Фамосу“ и живели смо срећно ја, моја жена и двоје деце - говори Мирко Влашки. - Рат нас је затекао у Храсници, у нашем стану. Моја жена је сматрала да не треба никуда да идемо, јер никоме ништа ружно нисмо учинили. У јуну 1992. године муслимани постављају страже испред хаустора. Видимо да нема излаза.
У почетку августа муслимани нападају на насеље Војковиће, с леве стране Храснице, које су држали Срби. Доживљавају тежак пораз. Многи лешеви остају у шуми изнад „Фамоса“. За Србе у Храсници креће пакао. За све су криви "србоћетници". У затвору убијају Борка Стојановића, Радомира Милутиновића, Мишу Папучића и његовог сина и Достимира Николића Шекија. У то време је управник затвора био Амир Шабовић, радник „Фамоса“.
Младен Самарџија је убијен на вратима стана. Драго Бјелица је жртва снајпера. Предраг Малетић је погинуо од гранате, Мика Андрић од снајпера. Драган Баришић и Бошко Анђић су пошли на српску страну, али су погинули у пољу код „Фамоса“ од нагазне мине.
МУСЛИМАНИ И ХРВАТИ ЗАПАЛИЛИ ФАМОС
- муслимани и хрватске паравојне формације - ХОС са стране пале „Фамос“, фабрику мењача - наставља Мирко Влашки. - После тога певају и носе црну заставу са мртвачком главом. Многи муслимани задовољни, кажу, "Направиће нама Швабо још бољу фабрику".
Долази 10. семтембар 1994. године. Крећу два аутобуса са 118 путника. Купили су карте за 20 ДЕМ. У по два кофера целукупна имовина. На Игману, ујутру, хапси их полиција. У колони два по два, правац затвор у Храсници.
- Дошао сам и ја на ред за испитивање - говори Влашки. - Одмах на улазу ударац у слабине. Шесторица са палицама седе. Устаје један, удара ме у пределу срца. Губим дах. Скачу сви на ноге, ударци пљуште по телу. Падам три пута, дижу ме и поново туку. Одводе ме у ћелију крвавог.
ВЕЗИВАЊЕ ОЧИЈУ
Долази 12. новембар 1994. године, дан када Влашки одлази из затвора у Храсници. Затвореници иду преко Бутмира, вече се спушта. Долазе пред чувени тунел, који је веза Сарајева са западом. Ову групу од 12 људи води пет полицајаца. Пред тунелом им везују очи.
- Чујемо вику пред тунелом: „Ево ћетника!“ - сведочи Влашки. - Туку нас куда стигну, онако беспомоћне. Кроз тунел човек мора ићи сагнут. До излаза је читава вечност, а тамо нас опет туку мушкарци, жене и деца из Добриње. Крећемо у затвор „Виктор Бубањ“, односно „Рамиз Салчин“.
Ту стражари позивају телефоном појачање полиције. Један говори: "Дошао пакет". Недуго затим, долазе радосни монструми. Поново нас туку и чизмама и палицама. После нас прегледа лекар, види наша леђа црна од удараца и пита: "Је ли те ко тукао?". Одговарамо: "Није, докторе".
ОНЕСВЕШЋЕНИ
- Они који су били свесни толико да се могу држати на ногама, носили су онесвешћене из тунела до места одакле их је преузимала полиција из Сарајева - сведочи Роберт Медић.
- Док су тако чекали превоз, муслимани пролазници су ликовали и претили робијашима да ће их побити, прилазили су и тукли их и пљували. Затвори у Храсници су, иначе, чувани од погледа Међународног Црвеног крста.
Објављено 6. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (11)
Куда одоше људи?
Почињемо са новијом историјом. Шестог априла 1941. године Немци су бомбардовали Сарајево, погинуло је 1.500 становника. Власт у граду до краја априла успоставили су Немци и локалне усташе. Монструозна творевина НДХ створена је 10. априла. Почело је прогањање Срба и Јевреја. Сарајево је до тада било главни град Дринске бановине у Краљевини Југославији. У директним покољима убијено је 2.278 Срба и око 9.000 Јевреја.
Догађа се 6. април 1945. године - Други, Трећи и Пети корпус Југословенске армије ослобађају Сарајево. Убрзо затим постаје главни град новостворене Републике Босне и Херцеговине.
ЗВЕРСТВА НЕМАЦА, УСТАША И БЕЧКОГ ДВОРА
Још једна - тећа шестица, 6. априла 1992. године - муслимански празник Бајрам, Немци и други светски моћници признају нову државу Босну и Херцеговину. Баш на дан када су бомбардовали Сарајево. Срби у шоку, Јевреји беже уз подршку међународне заједнице, а аутору „Исламске декларације“ Алији Изетбеговићу се остварује сан - Сарајево постаје главни град исламске државе у сред Европе. У њему остаје више од 160.000 Срба, што је трећина становника.
Аустрија, односно Аустроугарска, увек је стављала шапу на Босну и Херцеговину.
У време Првог светског рата Бечки двор је чинио невиђена зверства над српским становништвом.
ШТА КАЖУ ПОПИСИ СТАНОВНИКА
Ипак, према попису из 1921. године Срби су у Сарајеву чинили 56,3% становништва. На првом послератном попису, 1948. године, Срби су били са 61,4 одсто у апсолутној већини. Комунисти, заклети атеисти, омогућили су 1953. године изјашњавање и према вероисповести. И даље се ломе копља на тему да ли Срби, као нација, је требало да прихвате и своје сународнике који су заблудели у исламску или католичку веру.
Комунисти (атеисти) омогућили су стварање једне нове, хибридне нације. Тако се те 1953. године учешће Срба у Сарајеву смањило на 45,8 одсто. Уместо Срба муслиманске вероисповести, сада су се појавили муслимани.
ДОСЕЉАВАЊЕ РАШКИХ МУСЛИМАНА И АЛБАНАЦА
Да би појачали присуство муслимана, у ствари Срба који су се потурчили, комунистички властодршци Сарајева интензивно досељавају муслимане и из Рашке области (тзв. Санџака) од 1984. године, када је овде била Зимска олимпијада, па све до рата. У само Сарајево тако је дошло више од 100.000 Санџаклија, а и више од 50.000 Албанаца.
Још није разјашњено ово миграционо кретање, нека озбиљнија студија могла би да докаже да су ови досељеници у ствари нека врста гласачког тела која се креће из једне до друге бивше републике СФРЈ. Године 1991. Срби су чинили трећину сарајевског становништва, а пописом из 1981. године 45 одсто, а муслимани 42,8 одсто.
ГЕОГРАФСКЕ И ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ
Град Сарајево настао је у котлини, са обе стране реке Миљацке, на подножју Требевића, окружен планинама које затварају непосредни прилаз граду. Град је на 550 м.н.в, а створен је на главном, најпроходнијем и најкраћем правцу из Панонске низије, долином река Босне и Неретве ка Јадранском мору. Има, приближно, централни положај у претходној југословенској републици БиХ.
Најстарије познато насеље на подручју Сарајева је неолитски Бутмир. Дебело брдо и друга места сарајевског поља насељавају носиоци енолитске, вучедолске културе.
Половином другог века пре нове ере Римљани су покорили Илире, подигли су око термалних врела на Илиџи малу градску англомерацију, а у подножју Дебелог брда мање насеље. У трећем веку је насеље на Илиџи имало статус колоније.
Босна се први пут помиње средином десетог века. Тим именом се означава област око горњег и средњег тока реке Босне, то јест географски појам који је у саставу српске државе, а не посебна државна целина. Босанске владари у 13. и 14. веку своје поданике искључиво називају Србима, а језик којим говоре - српским.
Сарајево је 1244. године у саставу жупе Врхбосне, а као посед припадао је српској породици Повловића. Од 1250. па све до 1463. године овим подручјем влада српска породица Котроманића. Стјепан Први Котроманић оженио се ћерком српског краља Драгутина.
Власт у Босни узима Твртко Први, који се 1377. крунисао као краљ Срба, Босне, Поморја и западних страна. Уз своје лично име додао је и име Стефан, које је у Србији имало одређено државно-симболичко значење.
ТУРЦИ ДОНОСЕ ИСЛАМ ТЕК У 15. СТОЛЕЋУ
У 15. веку Турци запоседају утврђење Ходидјед, источно од Сарајева, а 1435. године заузимају долину реке Миљацке и сарајевску котлину. Године 1463. су освојили Босну и запосели све области у којима живи српске народ. Уместо старог, српског насеља са одликама средњовековне, православне културе, ниче ново турско насеље (изграђени су сарај, то јест намеснички двор, дрвена џамија, мост, хамам, водовод, хан, куће, дућани и млинови). Турци су ово насеље назвали Сарај-оваси (поље око двора) или Сарај-касабаси. По томе је Сарајево стекло име. У писаним изворима први пут се помиње 1507. године.
Крајем 17. века беснели су аустро-турски ратови, од 1683. када су Турци дошли до Беча, па све до 1699. године, када је закључен Карловачки мир. Еуген Савојски, један од највећих војсковођа је са 8.500 војника 1697. ушао у Босну дошао до Сарајева и спалио га.
УСТАНЦИ ПРОТИВ ТУРАКА
Живот Срба под Турцима бивао је све гори. Године 1853. Турци су донели пропис према којем је чак забрањено да се употребљава српско име. Они, малодушнији, почели су да се потурчују. У Херцег-Босни креће устанак Срба 1875. године. Устаници Турцима не верују.
Србија је покушала да заштити свој народ, али се успротивила Аустроугарска, наводећи да се „вређају њени интереси“. На Берлинском конгресу, 1878. године, БиХ добија аутономију, ослобађа се турског ропства, али је стављена под протекторат Бечког двора.
ДОВУКЛИ И АРАПЕ У САРАЈЕВО
Време садашње, у Сарајеву поново Срби не смеју гласно да изговарају своја имена. Праћени су када одлазе у цркву. Поновимо, Сарајево је напустило више од 160.000 Срба. Овај град данас претежно насељавају муслимани.
Поред Срба који су се потурчили у време Турака, радо су виђени и грађани насељени из арапских земаља. Актуелна муслиманска власт у Сарајеву и даље истиче мултиетничност, мултикултуралност, мултирелигиозност, а, нормално, истичу се - грађанска права.
БЕЗ ПОВРАТКА
муслиманске власти су у току рата зверствима над српским живљем у деловима града под њиховом контролом, учиниле да већина Срба која је избегла, никада више и не жели да се врати у своје Сарајево.
Потресна сведочења која наводимо можда ништа неће променити, али је битно да се каже бар део истине о њиховом страдању.
Објављено 7. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (12)
Убиства због песме
- Зовем се Г. Н., рођен сам 1973. године у Сарајеву. У другој години остао сам без оца. Мајка и ја смо становали близу касарне „Виктор Бубањ“. Била је то лепа улица. Мајка ми је у шали говорила: - Ти ћеш, сине, служити војску у овој нашој касарни, а ја ћу сваког дана долазити да те видим и доносићу ти храну.
Та касарна је убрзала мајчину смрт, а Г. Н. ће остати у мучном сећању до краја живота. Његова мајка је умрла од бриге и туге 13. јануара 1994. године, када се налазио у касарни логору. Из дворишта затвора је могао да види своју кућу, али му није било дозвољено да изађе и сахрани мајку.
УХВАЋЕН ПРИЛИКОМ БЕГА
Одмах на почетку рата, Г. Н. је покушао да побегне из муслиманског дела Сарајева, кроз насеље Неђарићи. муслимани су га ухватили 50 метара од линије раздвајања.
- Одвели су ме у неки њихов штаб Територијалне одбране у насељу Војничко поље - сведочи Г. Н. - Чим сам ушао, почели су да ме бесомучно туку свим и свачим - рукама, ногама, пушкама, копљем од заставе, ватрогасном лопатом. Рекли су да ће ме заклати.
После мучења у још три подрума и у Центру Службе безбедности, пребацују га у централни затвор чији је управник био озлоглашени крволок Исмет Бајрамовић Ћело.
- У затвору сам затекао око 200 затворених Срба - наставља Г. Н. - Све нас 21. јуна 1992. године пребацују у „Виктор Бубањ“. Ми смо били ти који су „свечано отворили“ логор.
ПРОБИСВЕТИ ПОСТАЈАЛИ ОФИЦИРИ
муслимани су касарну „Виктор Бубањ“ прекрстили у „Рамиз Салчин“. Рамиз Салчин је био комшија Г. Н., човек од око 40 година. Становао је у бесправно изграђеној кући на Мојмила брду. Салчин није био много школован, био је коцкар, алкохоличар и криминалац - једном речју пробисвет по струци. Имао је малу кафану од лима која се звала „Делфин“. Салчин је био снајпериста муслиманске Армије БиХ, пуцао је на цивиле. Погинуо је у Неђарићима.
У стан Божидара Обрадовића 22. јуна 1992. године долазе двојица инспектора, бивши криминалци. Почели су да претресају стан и у дечјој соби видели постер са фудбалерима Црвене звезде, који су освојили титулу европског првака 1991. године у Барију.
И Г. Н. памти 27. јануар 1993. године. Ко је све певао „Одакле си, селе“, управник затвора Химзо Долан никада није сазнао.
ПЕВАЛИ И МУСЛИМАНИ СРПСКУ ПЕСМУ
- Потпуно су полудели када су на видео-касети с једне свадбе у Рајловцу видели и чули како већа група и Срба и муслимана пева стару српску песму „Одакле си селе девојано млада“ - говори Божидар Обрадовић.
Обрадовића су осудили по члану 213, став један Кривичног Закона - поседовање оружја и експлозивних направа. У „Виктору Бубњу" су већ првог дана боравка пред њим убили професора математике Милорада Глигорића са Илиџе.
- Глигорић је овим чуварима био професор у школи - сведочи Обрадовић. - Тукли су га и стално подвикивали: "Професоре, може ли двојка!" Биле су то батине до смрти. Од глади и батина умрли су: Триво Гуслов, Новица Ничевић, пуковник ЈНА Брацановић, Александар Матић, Стево Шиљеговић...
Наводно се сам обесио Драган Зелић. Ја сам за само четири месеца изгубио 46 кила... са 100 кг дошао сам на 54 килограма.
СВАКОДНЕВНА УМИРАЊА
- Не знам ко је први почео да пева ту песму, али нам је онако ојађенима ушла у уши, да тако кажем - говори Д. Ј.
- У „Рамизу Салчину“ су људи свакодневно умирали, од батина, глади, дезинтерије, жутице, упале плућа... Недељка и Вељка Оџаковића су терали да удишу испарења из канте у коју је вршена нужда. Онда долази 27. јануар 1993. године.
Ранка Дулића у логору разапињу на крст и после мучења га терају да попије чашу сопствене крви. Саво Крстовић, избоден ножевима, од згрушане крви није могао да скине одећу са себе. У мучењу се истицао чувар Мехо Собо.
Више од 50 Срба истерано је око 20 часова у круг логора. Напољу - минус 20 степени. Робијаши морају да се скину голи. Тада почиње поливање леденом водом из хидрантских црева. Вељка Оџаковића немилосрдно рибају грубом четком. Умире од хладноће и удараца.
- Недељко Оџаковић умире од упале плућа - наставља Д. Ј. - Као и сви ми, два сата је на мразу стајао го.
СВЕДОЧЕЊЕ СТРАХИЊЕ ЖИВАКА
- Химзо Долан нас је извео у круг, како је рекао „да добијемо кисеоник“, а и због песме „Одакле си селе“, коју су чули полицајци да певамо једне ноћи - сведочи Страхиња Живак.
- Нагласио је да ће и наредних дана истраживати и да ћемо проговорити јер је он искусни полицајац и безбедњак бивше ЈНА. Одржао је реч: наредни дани су донели нове, монструозне тортуре због те песме. Затвореници су били живи костури. После пуно година, када сам се докопао слободе, отишао кад свог брата у Смедерево, неко весело друштво је нехотице певало „Одакле си селе“. Мени су на очи кренуле сузе, а људи су ме питали чему то.
СВЕДОЧЕЊЕ БОГДАНА ВАНОВЦА
- У логору сам изгубио 47 килограма - сведочи Богдан Вановац. - Нисам могао да стојим, а да се не придржавам за зид. Сигурно бих умро од глади да ме није спасао Драган Буљугија. Он је излазио на рад, тако да је имао прилику да од паса отима храну. Пси су увек имали довољно хране. Драган испред пса узме колико може, да га водници не би видели, па донесе мени. Мене су тог 27. јануара однели у затворски круг и тамо скинули.
- Пошто је „Виктор Бубањ“ пре рата био касарна бивше ЈНА, у њој је било доста бачене одеће - сведочи Ромко Петрешин. - Да бисмо се заштитили од хладноће, облачили смо ове униформе. То је добродошло муслиманским медијима, а и многим западним, да нас прикажу као праве војне заробљенике, „ћетнике“. Сви ми смо били цивили које је муслиманска власт ухапсила само зато што смо припадници српског народа. Оптужбе су, углавном, биле измишљене и без икакве основе, а за њих су биле предвиђене дугорочне затворске казне или смрт стрељањем.
БЕКСТВО
- МЕНИ су предвидели казну од 10 година затвора, преживео сам осам „суђења“. Адвокат по службеној дужности је углавном ћутао - сведочи Ромко Петрешин.
- После две године невиђених мука ја сам „ослобођен“, јер ми ништа није доказано. Пуштен сам у град Сарајево без икаквих докумената. То је значило да ме одмах могу поново да ухапсе или да ме одмах убију.
Са још двојицом Срба правим план о бегу. По цену живота одлучујемо се на бекство из муслиманског дела града јер су нас до слободе чекала, између осталог двострука минска поља. Бег нам успева и долазимо на слободну територију.
Објављено 8. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (13)
Понижавани и убијани
По улазима у сарајевске зграде припадници Територијалне одбране све време рата су лепили плакате са упутствима како треба да се понаша прави муслиман. Никако није било препоручљиво дружити се са „неверницима“, а једно од двадесетак тих правила било је и да добар муслиман не сме да купује никакве ствари од Срба. Добротворно друштво „Мерхамет“ није делило пакете деци из мешовитих бракова.
Лична изјава С. М., после изласка из муслиманског дела Сарајева:
- Када сам ухапшен, Ферид Јашаревић бивши официр ЈНА, а сада командант у јединици муслиманске ТО, рекао ми је да нисам смео да се женим муслиманком. Ко ми је то дозволио, питао је. Објаснио ми је да је моја женидба велика увреда за муслимане, а поготову нисам смео да имам децу са женом. Замерао ми је што имам две ћерке.
СВЕДОЧЕЊЕ ЗЛАТКА ПАВЛОВИЋА
Преко сарајевских медија „обогаћен је“ списак погрдних назива за Србе.
- Репертоар је био широк, називали су нас србоцрногорски или србоћетнићки агресори, ћетници, ћете, ћетаљи, ћетникуше (за жене), власи, брђани, кољачи с брда, петоколонаши, брадате сподобе и томе слично - сведочио је студент Златко Павловић.
- О Србима су говорили да су звери, монструми, а јавно се наслађивали причама о успешним погубљењима „ћетника“. Слушао сам једног муслимана који је ликовао када је умрла Десанка Максимовић. „Крепала је ћетникуша“, узвикивао је.
Павловић је настрадао од гранате, док је копао ровове око Ступа и Азића. У присилним водовима Срби су терани да раде најопасније и најпрљавије послове, изложени и увредама и снајперским мецима, односно гранатама и минама. Златку је ампутирана десна потколеница.
- У време док сам био у болници, у истој соби са мном, био је муслиман који је причао како му је највећа жеља да с аутоматом упадне у неко београдско забавиште - говорио је Павловић.
- Слушао сам и једног њиховог војника који је тврдио да су Срби ментално поремећен народ, а то је објашњавао тиме што од малих ногу слушају гусле. То је, по његовом мишљењу, такав звук од којег човек полуди.
- Мојој комшиници је погинуо син, па је обукла црнину - сведочи Војислав М. Чангаловић. - Били смо на улици и повикао сам: Скидај, жено, црнину, убиће те!
СВЕДОЧЕЊЕ ДРАГАНА ТОДОРОВИЋА
- Међу блоковима солитера, на Алипашином пољу, налази се православно гробље - наводи Драган Тодоровић, студент у време почетка рата у Сарајеву.
- Водили су нас на присилан рад и видео сам како пси развлаче мртво тело. Наши стражари су једноставно констатовали: „То је ћетник“. Не можете и не смете да склоните тог мртвог човека, а што је најгоре, не смете га ни жалити у присуству неког муслимана.
Ако вам неко умре или погине, па га сахраните на гробљу, сутрадан видите да нема крста. муслимани чупају крстове, односе кући и цепају их у дрва, да се греју и кувају ручак.
КАЗИВАЊЕ ДАНКЕ ЛИСОВ
- муслиманкама удатим за Србе или Хрвате у „Мерхамету“ не дају помоћ, уз образложење да су скренуле са Алаховог пута и издале своју веру - сведочи Данка Лисов, после пребега на српску територију.
СВЕДОЧЕЊЕ САШЕ ПЕТКОВИЋА
Саша Петковић, докопао се слободе на Грбавици 1. јула 1994. године:
- Србима и даље није безбедно кретање градом - изјавио је Петковић служби безбедности српске јединице.
- Не смемо читати српску штампу, слушати наше радио-станице, гледати нашу телевизију. Одмах те проглашавају петоколонашем и "ћетником".
СВЕДОЧЕЊЕ МИРОСЛАВА ЈОКИЋА
Мирослав Јокић је 11. марта 1995. године побегао на српску територију:
- Командант 5. моторизоване бригаде Исмет Хоџић сменио је директора болнице у Добрињи, др Хаџира, зато што је лечио Србе, рањене на копању ровова - изјавио је Јокић.
Џафер Пољак, председник Цивилне заштите на Добрињи, лепио је плакате у читавом насељу. Ту је писало да су Срби татарски народ, да не припадају људском роду, да су људождери, да пију људску крв, а после тога људе набијају на ражањ и пеку, а за то време изводе разне дивљачке игре. Управо због тога је, како пише, цивилизована Европа устала да искорени српски народ.
КАЗИВАЊЕ ЗОРИЦЕ ЗУКОВИЋ
Зорица Зуковић сведочила је да је њену рођаку силовало 10 муслимана у Храсном, међу којима и фудбалер Един Бахтић, звани Фићо. Пре тога су је убацили у буре хладне воде да оперу „влашки шмек“.
СВЕДОЧЕЊЕ НЕВЕНКЕ ПОПОВИЋ
Невенка Поповић, прешла је 10. априла 1994. године у део Сарајева под српском контролом.
- Хајро Баждаревић, са Трга Пере Косарића бр. 8, натерао је Српкињу Невенку Јанковић из исте зграде да робује у његовом стану - изјавила је Невенка Поповић.
- Без икакве накнаде ова старија и болесна жена мора да Баждаревићу, који је изгледа умислио да је бег или ага, сваког дана на VII спрат доноси воду из подрума, пере веш и обавља друге послове.
СВЕДОЧЕЊЕ АНЂЕ КАШЉЕВИЋ
Анђа Кашљевић, која је гранични прелаз на Грбавици прешла 25. новембра 1994. године, сведочила је да муслимани нису ни прикривали злочине.
- Августа 1992. године, видела сам Ђипа Фејсала крвавих руку - наводи Анђа.
- Фејсал је у разговору рекао да управо долази из ресторана „Бристол“ на Добрињи где је тукао и клао Србе. У исту кафану пијани муслимани доводе малолетне Српкиње из свих делова града, силују их и убијају. То је мени рекао Јасмин Малић, припадник муслиманске Армије БиХ, стар 19 година. У више наврата виђала сам спаљене лешеве у контејнерима поред школе „Симон Боливар“.
КЊИГА
Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над српским народом, недавно је објавио књигу „Злочини над Србима Босне и Херцеговине 1992-1995“. После вишегодишњег рада светло су угледали документи о злочинима, жртвама и џелатима, изложени хронолошким редом.
Приликом писања овог фељтона, коришћени су, између осталог, наводи из Иванишевићеве књиге. Ово дело може да се купи на Тргу Николе Пашића у Београду.
Објављено 9. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (14)
Деца на нишану
У српском делу Сарајева, у Улици Раве Јанковића, испред зграде бр. 59, ластиш су играле девојчице Милица (Ранка) Лаловић (10) и Наташа (Недељка) Учур (9). Из станова су изашле одмах после ручка, 11. марта 1995. године. И играње ластиша је неки наговештај пролећа. Ове девојчице га нису дочекале.
Снајпериста из зграде „Лорис“ - Сејо Пискић, на Тргу Пере Косорића, под контролом муслиманских оружаних формација, посматра дечју игру. Ко зна колико их је гледао. У 15.30 два пуцња. Милица и Наташа падају мртве.
СВЕДОЧЕЊЕ МИЛАНА ТРБОЈЕВИЋА
Милан М. Трбојевић, пензионисани потпуковник авијације ЈНА, прошао је ужасна мучења у казаматима Сарајева. Становао је пре заробљавања изнад косог лифта на Цигланама, а после изласка из логора, априла 1993. године, није имао куд. Био је „илегалац“, ноћио код пријатеља и даљих рођака, у подрумима и поткровљима, све до новембра 1993. године.
- Кретао сам се, кад сам морао да се јавим Међународном црвеном крсту, а његово седиште је било на Цигланама - Кошево - сведочио је Трбојевић.
- Био сам изложен убитачној ватри снајпериста. Теоретских шанси није било да по тој зони пуцају Срби. Средином августа су код Железничке станице, непосредно испред мене, пали човек и жена, погођени снајперским мецима. Из прикрајка сам, као професионални војник, визирао све могуће правце и даљине и увидео да ова убиства никако нису могла да дођу са српске стране.
Српски положаји су били преко Миљацке, а остаци бивше касарне ЈНА „Маршал Тито“ су стварали заштитни бедем са српске стране.
МОТОРОЛОМ ЈАВЕ ПОЛОЖАЈЕ ЦИВИЛА
муслимани су на контролним пунктовима, којих је било на стотине, „моторолама“ били повезани са снајперистима. Тако нам више сведока наводи како су муслимански војници означавали снајперистима Србе прошле кроз контролни пункт.
- Плава кошуља, кратки рукави, носи зембиљ - рекао је војник у „моторолу“. Уследио је пуцањ, човек је пао мртав, а војници су псовали „ћетнике“.
- Крио сам се у августу 1993. године у поткровљу једне зграде у Улици Аугуста Цесарца - наставио је Трбојевић.
- Са тог положаја, кришом, могао сам да посматрам све прљаве игре муслиманско-хрватских снајпериста и њихове артиљерије. Артиљерија, а превасходно минобацачи, често су сатима дрско и беспризорно тукли по српским деловима Сарајева и провоцирали одговор.
УЧИНАК МУСЛИМАНСКИХ СНАЈПЕРИСТА
У овом фељтону писано је и још ће се писати о дејствима муслиманских снајпериста, а сада наводимо неке примере.
Стака Ђокић је око 14:30 сати 29. јуна 1992. године убијена док је ширила веш у Улици Кромољ бб. Пуцано је из правца Градског породилишта, Улице Хасана Бркића, под контролом припадника муслиманских оружаних снага.
Боса Бабић је изашла на балкон свог стана у Лењиновој улици 14б, дана 1. августа исте године у 19 часова. Метак је испаљен са зграде у Улици Вилсоново шеталиште, под муслиманском контролом, Боса је погођена у врат и одмах преминула.
Дана 6. августа 1992. године у 18 часова пуцано је са зграде на локалитету Пофалића на путнички аутомобил који се кретао Улицом Бане Шурбат. Сувозач Мирко Шиљевић је погођен у леву слепоочницу, па је истог тренутка наступила смрт. Утврђено је да је Шиљевић погођен снајперским дум-дум метком.
Припадници муслиманских оружаних снага су на локалитету Љубина, у близини кафане „Ранч“, 18. августа 1992. године убили у 11 часова Драгислава Јањиха, а тешко ранили Новицу Јакшића, Петра Мотика и Јанка Ђурића. Људи су били у колима, а гађани су, исто тако, распрскавајућом муницијом.
Са зграде владе бивше БиХ снајпериста је пуцао 25. августа 1992. године око 16 часова и у Улиици Бане Шурбата погодио Радмилу Мркуљ у стомак. Радмила је издахнула пре него што јој се могла указати нека помоћ.
На раскрсници улица Братства и јединства и Лењинове, 10. септембра 1992. године у 07:45 сати погођен је Никола Фуштар, који је искрварио пре указане помоћи. Снајпер се огласио поново са подручја Пофалића које су контролисали муслимани...
НЕПОТПУНА ЛИСТА УБИЈЕНИХ И РАЊЕНИХ
На исти начин из различитих делова града под муслиманском контролом (према подацима до којих је дошао Центар за истраживање злочина над српским народом), до краја рата убијени су:
Гордана Говедарица, Манда Урошевић, Слободан Гаврић, Остоја Ожеговић, Јова Кнежевић, Ковиљка Рајић, Суван Лукић, Мила Шиљак, Олга Јовановић, Срђан Јовљевић, Бранка Тезић, Тања Лјубоја, Јања Радојевић, Десанка Тубић, Боривоје Кнежевић, Мирослав Чивуљ, Макивија Петровић, Обрад Голијанин, Слободан Мочевић, Стана Радојевић, Радомир Гајић, Ђура Кенић...
Рањени су: Анкица Фабијанић, Никола Крављача, дете Јадранка Јањетовић, дете Дејан Пашковић, Јадранка Чамор...
СТО ЛОКАЦИЈА СМРТИ
Пуцано је са више од сто локација под муслиманском контролом. Према речима Драгана Тодоровића, једног од сведока, муслимански цивили су углавном наседали на пропаганду да „ћетници“ пуцају и из дела града под контролом полиције и Армије БиХ.
- Како је могуће, уопште, да из српских делова Сарајева неко улази у муслиманске, па да тамо „свија“ неко снајперско гнездо? - питао се Тодоровић.
Навешћемо само неколико примера артиљеријских дејстава по српским деловима Сарајева. Дана 20. августа 1992. године у Хаџићима је са пет артиљеријских пројектила погођен Дом здравља. Тада су муслимани употребили и бојне отрове. Рањено је девет људи. Два дана касније на територију Илијаша пало је више од 200 граната. Један човек је погинуо, а седам је рањено.
Рањена су и два припадника Унпрофора. муслимани су гађали и транспортни авион са хуманитарном помоћи, желећи да то припишу Србима. Исто место је 25. августа 1992. године гађано са 250 граната, а стручњаци су утврдили да су турске производње. Убијено је 4, а рањено 13 људи. Четири дана касније у Неђарићима је погођен транспортер Унпрофора и рањена су три француска војника.
МИНОБАЦАЧКИ НАПАДИ
Приликом напада на Хаџиће 23. октобра 1992. године теже је рањено осморо деце. Од артиљеријске паљбе 26. октобра на аутобуску станицу на Илиџи, убијено је 9 особа, а рањене су 33. муслимани су тешком артиљеријом и вишецевним ракетним бацачима гађали Илиџу, Хаџиће, Добрињу, Неђариће и друге делове српског Сарајева. Рањено је 15 жена и деце.
На болницу у Блажују испаљено је 12. децембра 1992. године десет мина калибра 120 мм, уништен је трансформатор, а без струје и воде остали су Блажуј, Илиџа, Рајловац и Вогошћа. Поново су муслимани гађали колону возила Унпрофора на аеродрому 19. децембра ујутру. Поново су гађали и аутобуску станицу, сада у Хаџићима, 31. децембра 1992. године. Рањено је 16 људи.
МЕДИЈСКА БЛОКАДА
Извештаји о артиљеријској и снајперској паљби достављани су медијима. Али о томе је писала само српска, углавном локална штампа. Само понеки од тих извештаја преузимале су и преносиле светске агенције и београдска средства информисања. Блокада је била потпуна.
А из муслиманског дела Сарајева Срби нису ни могли никога да обавесте о својој ситуацији. Истина је почела да се пробија тек када би неко од њих пребегао на слободну територију. Али, као да се ни речима „пребега“ није веровало.
Објављено 10. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (15)
Тридесет месеци у паклу
Заврши у паклу, 1992. године, као што смо ми у паклу били, док си ти трајала! Ово је клетва педесетогодишњег човека изречена крајем децембра у подножју леденог Игмана, док је на присилном раду голим рукама копао ровове. Заробљени Срби запамтили су му само име - Раде.
Раде није знао да ће доћи исто тако зла 1993, у којој је убијен 25. августа на Игманском путу. Тело му је бачено у раку иза Музичке школе у Храсници и посуто кречом.
ЖИВИМ ДА СВЕДОЧИМ
Крв, вашке, глад, мучење, убијање, понижење, хладноћа. Ових седам речи набраја Страхиња Живак, рођен 1932. године, страдалник по болницама и логорима Сарајева.
Преживео је 30 месеци пакла. Највећа бол сасекла га је 6. јула 1993. године, када су му у логору „Рамиз Салчин“ саопштили да су му муслимани убили оба сина, Слободана и Велимира, у родном селу Брадина код Коњица, а да му је мајка Босиљка убрзо затим умрла од туге.
- Зашто сам наставио да живим, у логору и после? Само да бих могао да сведочим - рекао нам је Страхиња Живак лета 1996. године у Београду.
И други преживели сведоче о зверствима муслиманске власти.
- Хлеб смо вадили из канти за ђубре, ту су га бацали муслимански војници чија је кухиња била у кругу логора „Виктор Бубањ“ - говорио је Г. Н. (19). - Хлеб смо отимали од паса и птица.
ВЕЗАНЕ РУКЕ БОЉДИКАВОМ ЖИЦОМ
- Давали су нам неки прашак од којег смо кашљали и кијали - говори Страхиња Живак. - У кутију од шибица стављао сам узорке вашака посуте прашком. Живеле су читаву седмицу.
- Везали су ми руке иза леђа бодљикавом жицом, тако да ми је крв текла низ шаке - део је сведочења Сретена Ђераковића о догађају 17. јуна 1992. године. - У продавници иза "Привредне банке", банда Ибре Цара и других зликоваца, већ је припремила логор.
Убацују ме кроз нека врата у подрум. Тотални мрак, а осетим под ногама влагу, и да је још неко унутра. Када су упалили светло, занемео сам. Педесет мушкараца и жена седи у води помешаној са крвљу.
МАШИНА ЗА МЛЕВЕЊЕ ЉУДИ
- ИСМЕТ Бајрамовић Ћело наредио је својим псима да мене и Саву Јовановића одведу у „машину за млевење“ - исказ је Божидара Обрадовића.
- Одводе нас 22. јуна 1992. у женски фризерски салон, у Дом „М. Стојановић“. Ноћ је, не знамо због чега су нам ноге мокре. Каче нас лисицама за цеви радијатора. Ујутру смо видели праву бару крви на поду.
- Одведен сам 27. јуна 1992. у ЖИШ, бившу Железничку школу, која је постала мучилиште и стратиште Срба - сведочио је Здравко Лиздек (27).
- Бацили су ме у подрум и тукли сваких двадесет минута чиме су стигли, па ме везивали да висим и ударали до бесвести. Онда су ме поливали мокраћом из канте и терали ме да то пијем. После су ме скинули голог, узели нож да ме сунете...
ПРИСИЛНО ОБРЕЗИВАЊЕ СРБА
Из болнице „Кошево“ је после две недеље боравка извештај у Америку послао др Кенет Макнамара, лекар из Фермонта, Калифорнија, члан „Ирске медицинске организације“. Евидентирао је 29 случајева мучења и присилног обрезивања мушкараца српске националности које су у затворима сурово и нестручно извршили муџахедини из Саудијске Арабије и Авганистана.
Лечио је једног 18 година старог Србина, коме је, на крају, ипак морао да ампутира полни орган. Овај случај наведен је у IV извештају америчког Стејт департмента од 28. децембра 1992. године.
Оглед са вашкама направио је у „Виктору Бубњу“ и затвореник Драгомир Михајловић, санитарац по струци. Скупљао је вашке у једну флашицу да види колико ће преживети без хране и ваздуха. По 30 дана би остајале живе.
ВЕШАЛА У ФИСКУЛТУРНОЈ САЛИ
- У фискултурној сали школе „Симон Боливар“ видела сам седам вешала, од којих је једно било направљено од бодљикаве жице - сведочила је Анђа Кашљевић (53). - Исмет Хаџић је наредио да се направе вешала, а у ликвидацији жртава је и сам учествовао.
- Најтеже ми је било када су ме 26. новембра 1992. одвели у Аеродромско насеље, где смо морали да ископавамо лешеве за размену - говорио је Милан Тасић (30), инжењер геодезије.
- Требало је на травнатим теренима испред зграда, а близу великог рекламног паноа, и ноћу да ископамо пет тела и пронађемо неког Воју. Ти лешеви су били покопани у јуну. Усред ноћи нашли смо и Воју. То је, по свој прилици, био јако крупан човек. Верујте ми, боље је изгледао после четири месеца проведених под земљом него ми који смо га ископавали.
КРВЉУ ПИСАЛИ ПО ЗИДУ
Дарган Бољугија је у ћелији „Виктора Бубња“ 18. августа 1992. на својој белој мајици, коју му је дан пре тога дотурила девојка, истребио и убио стотине вашака.
- Једног дана сам шишао Страхињу Живака - сведочи С. Г. (50). - Крв, мислио сам да сам му посекао уво. Нисам, секао сам вашке, које су мигољиле по њему. Сви смо били такви. Једном затворенику су стражари шприцем вадили крв из вене, а затим су том крвљу писали по зиду.
КАЗИВАЊЕ МИЛЕНЕ ДАНИЛОВИЋ
- Одигравао се неки турнир у малом фудбалу у Добрињи, 1. јула 1993. године, а око десет часова су почеле да падају мине на игралиште - наводи Милена Даниловић (38), пребегла на Грбавицу октобра 1994. године
- Било је много мртвих и рањених. муслимански војници су из станова изводили Србе, и жене и децу и почели да им силом узимају крв за рањенике. Том приликом су говорили да Србима сву крв треба извадити, па их на тај начин побити.
СВЕДОЧЕЊЕ АЛЕКСАНДРА СТАМЕНКОВИЋА
- По мене у ћелију долази лета 1992. Славко Херцег и наређује ми да идем у шљивик и да тадашњем управнику логора „Виктор Бубањ“ Бесиму Мудеризовићу наберем шљива - сведочи Александар Стаменковић који је тада имао 22 године.
- Отишао сам једном, набрао целу кесу, али су ме они опет вратили. Тада сам нагазио на мину. Експлозија. Лежао сам у полусвесном стању двадесет минута. Посматрао сам како ми се крв са ноге слива у траву. Одвели су ме у болницу, где ми је ампутирана нога.
ОД БАТИНА И СНАЈПЕРА
Мато Ћеранић умро је 1992. године од батина у затвору „Виктор Бубањ“. И пре смрти је био толико испребијан да су га четворица логораша у ћебету носила на суђење. Сваке ноћи робијаши су морали да чисте крв у ходницима. Душко Новаковић је погинуо од гранате у кругу истог затвора док је прао кола једном стражару.
Остоја Шоја је одведен са другим заробљеницима марта 1994. године да у солитеру званом Момо и Узеир скида инсталације. Погодио га је хитац снајперисте и на месту је остао мртав.
Објављено 11. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (16)
Губици поручника Сретена
Сретен Миљковић (42), официр ЈНА, био је на Јахорини, у Осматрачком центру „Војин“ када се десио злочин муслиманских полицијских и војних формација над голобрадим регрутима и официрима који су напуштали Сарајево 3. маја 1992. године, у Добровољачкој улици. Постаје свестан да заувек губи државу којој је положио заклетву и ту војску пред чијим стројем се заклео.
Сретенова жена Џенана је у време убиства недужних војника била у стану у Сарајеву, у улици Браће Вујичића број 25. Тај стан добили су од ЈНА, крајем априла 1988. Тада су уједно прославили и 11. рођендан старије ћерке Данијеле, рођене 26. априла 1977. Млађа ћерка Маја рођена је 21. маја 1985. године.
Горе на Јахорини, Сретен је могао да бира хоће ли напустити управо створену државну творевину БиХ или да уђе у само њено средиште, где му је била жена.
- Децу смо послали ван Сарајева још у марту 1992. године, а од тада се ситуација у граду из дана у дан пооштравала - сведочио је Сретен Миљковић.
Идемо у прошлост. У Сретеновом родном Чачку венчање. Увек се каже: леп пар. Сретен је имао 25, Џенана 21 годину. Недеља, 7. август 1976. године, венчавају се Сретен Миљковић, од оца Момчила и мајке Неранџе и Џенана Кркалић, од оца Заима и мајке Сафете. Да ли је икада постојала 1976. година?
ЛАЖНА ОБЕЋАЊА МУСЛИМАНСКЕ ВЛАСТИ
Крај маја 1992, Миљковић прелази линију раздвајања српске и муслиманско-хрватске стране, ризикујући живот. У то време је легална муслиманска власт обећавала свим Србима, „ако нису окрвавили руке“, безбедност, заштиту и материјалну сигурност.
- Полицији сам одмах рекао да сам дошао да живим са супругом муслиманком - наводи Миљковић. Али, Џенана Миљковић је изненада одлучила да никуд не иде из Сарајева. Сретен примећује да га прате.
- Хапси ме мој „колега“, бивши официр ЈНА, Ферид Јашаревић, сада командант у јединици њихове ТО. Воде ме у тзв. „штаб“ на Грађевинском факултету. Оптужују ме да сам „убачен“, како би им рушио муслиманску државу. Поред Јашаревића „саслушавао“ ме је и Фаид Хећо, криминалац, наркоман и алкохоличар, а сада официр безбедности из њиховог главног штаба.
НУЂЕНО МИ ЈЕ ДА УБИЈАМ СРБЕ
- Одбио сам понуду Фаида Хеће да радим за њих, мада су ми недвосмислено претили да ће ме у супротном убити, па су набрајали и начине на које могу да скончам - сећа се Сретен.
- Хећо ми је понудио да убијем једног „ћетника“, затвореног у подруму који је, наводно, ликвидирао 15 муслимана. Одбио сам. Питао ме је шта је за мене рат. Одговорио сам да је за мене то борба војника, а не убијање људи по подрумима.
Миљковића су ударали дрвеним палицама, металним цевима и кабловима за струју. По табанима су га тукли до крви. После десет дана одвели су га у логор „Виктор Бубањ“, где је после још једног „третмана“ бачен у ћелију 1,6 са 4,5 метара у којој је већ било 12 људи.
- Све су то за њих били најопаснији „ћетници“, а сви су похапшени у граду, становима или на послу - констатује Сретен. - Стражари, дојучерашњи робијаши, уживали су у новој улози. Ту су се истицали Кемо Даутовић, касније погинуо као „шехид“ (борац на Алаховом путу) и Јулијан Вентила.
ИЗДАЛА ГА СУПРУГА
Месец дана после Сретеновог хапшења, Џенана подноси тужбу за развод брака. На суду је изјавила да не жели да живи са агресором. Брак је разведен 22. септембра 1992. године, за пет минута. Џенани одлуком суда припада млађа ћерка Маја, а Сретену Данијела. Маја је у то време била код Џенаниних родитеља у Немачкој. Данијела код Сретенових - у Чачку.
Окружно војно тужилаштво подиже оптужницу против Миљковића 3. децембра. Један од сведока је и Џенана Кркалић, вратила је девојачко презиме. Онда, 2. марта 1993. године - пресуда. Сретен Миљковић је крив. Пише: „Као грађанин Р БиХ и официр - поручник у бившој ЈНА... остао је у служби у непријатељској војсци и четничким паравојним формацијама до 25. 5. 1992. године... чиме је починио кривично дело службе у непријатељској војсци...“.
ОСУЂЕН НА 6 ГОДИНА РОБИЈЕ
Сретен је осуђен на шест година затвора. Одбачена је као неоснована примедба окривљеног да није био држављанин новостворене БиХ, већ државе које више нема. Сретена пребацују на издржавање казне у Централни затвор. Ту добија највећи ударац.
- Моја бивша супруга почетком јуна 1994. године нашој млађој ћерки Маји без мог знања мења име - био је огорчен Сретен. - Хапшење ме није ни приближно толико погодило као ово сазнање. Моја ћерка Маја Миљковић је са девет година постала Лејла Кркалић.
Виши војни суд уважава Миљковићеву жалбу и смањује му казну са шест на три године затвора.
СУПРУГА ОТИМА ЗАЈЕДНИЧКИ СТАН
Одмах на почетку рата, као правни следбеник бившег фонда ЈНА, све станове је преузео Војно-стамбени фонд Армије БиХ.
- Јуна 1994. године моја бивша супруга подноси захтев суду да се она прогласи носиоцем станарског права над станом који сам ја откупио и који је приватно власништво - говори Миљковић.
- Она се, наводно, не сећа да је стан купљен, а ја у затвору немам, нормално, купопродајни уговор. Суд „утврђује“ чињенично стање и 3. новембра 1994. она постаје носилац станарског права.
Како се то догодило? Ево шта пише у предлогу суду:
- „Противник (Сретен Миљковић) је самовољно напустио брачну заједницу и као подофицир бивше ЈНА отворено се ставио у службу агресора. С друге стране, предлагачица (Џенана Кркалић) је, као патриота, од самог почека агресије као медицински радник даноноћно пружала медицинске услуге борцима и грађанима, давала и даје допринос у оружаној борби за одбрану суверенитета и интегритета Републике БиХ...“.
ПОМИЛОВАЊЕ ОД ЈЕДНЕ ГОДИНЕ
Миљковић је и стан изгубио, а добио је помиловање од Председништва БиХ од једне године.
- После две године и седам и по месеци излазим на слободу, са још двојицом логораша - резимира последње дане у Сарајеву Сретен Миљковић.
- Муслиманске новине „Дани“ су објавиле имена нас тројице и место где смо се сместили под насловом „Ћетници су на слободи“. Размењен сам 21. априла 1995. године.
РАД ВОЈНИКА
Да ли се виђају Данијела Миљковић и Лејла Кркалић?
- Док сам био у затвору територијалаца често сам слушао њихове приче о силовању жена на факултетима, о томе како се која понаша - наводи Миљковић. - Бивши официр ЈНА Јашаревић се поносио подвизима својих „војника“ и подстицао их. Војска мора нешто да ради, говорио је.
Објављено 12. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (17)
Молитва за мртва села
На прву годишњицу "државности" творевине Босне и Херцеговине, 6. априла 1993. године, Алија Изетбеговић у граду Ријаду, у Саудијској Арабији, прима велику, исламску награду "Краљ Фејсал". Проглашавају га за Алаховог изасланика на земљи. У образложењу награде се наводи да признање (и новац), добија за успешно покретање и вођење верског рата, Џихада, у Европи.
Већ у првој години рата су многа сарајевска, српска насеља нестала, похарана су и попаљена, а мештане који нису могли да избегну, свирепо су убијале хорде фанатизованих бојовника муслиманско-хрватске коалиције. У свим овим нападима армије БиХ регрутовани су и муслимани из суседних села.
СРБЕ УБИЈАЛИ И МАЉЕВИМА
Село Ледићи, сарајевска општина Трново, напад почео у предвечерје 3. јуна 1992. године. Побијени су готово сви мештани, читаве породице, од стараца до деце. Маљевима и ножевима усмрћено је девет чланова породице Тешановић, најмлађи, Милан, са само 11 месеци, Драгомир имао 10, Данијела 12 година. Убијено 10 чланова породице Васић...
Пет старица се крило у шуми, у усеку потока. И њих су пронашли и заклали. Село је претворено у својеврстан логор у који су довођени сви ухваћени у покушају бекства. муслимани су село напустили 10. јуна, а пре тога, као што је то било и у свим другим оружаним походима на српска насеља, опљачкали су га, попалили и разорили до те мере да је избрисан сваки траг српског присуства на овом простору. И, као што је и то најчешће био "обичај", напад на Ледиће су ТВ Сарајево и муслиманска штампа представили као велику победу армије БиХ над четницима.
- Приликом обдукције могло је да се констатује да је смрт свих људи ексхумираних из масовне гробнице на Јаворској коси, у октобру 2001. године, наступила услед удара тупим предметом или убодима ножа - каже др Зоран Станковић, тада патолог у ВМА.
ПОЧИНИОЦИ ПОЗНАТИ И ОДЛИКОВАНИ
Одговорни за злочин у Ледићима су наоружане формације из околних муслиманских села Дејчићи, Шабанци, Дујмовићи, Мијановићи, Гај и Остојићи, сврстане у армију БиХ. Од непосредних извршилаца злочина су Омер Дурмо, Сулејман Мулаосмановић, Заим Крупалија, Етхем Годињак Едо из Трнова и други. Годињак је за ова своја зверства одликован "златним љиљаном".
Пример Ледића је карактеристичан, јер је на сличан начин уништено и етнички очишћено 13 сарајевских, српских села, која смо поменули у претходним наставцима фељтона.
- Сеоска подручја су у време рата била ван очију и интересовања међународних представника - говори Миливоје Иванишевић, аутор књиге "Злочини над Србима у БиХ". - Све српско и православно разорено је и сравњено са земљом. Нема ниједне сачуване српске богомоље, па чак ни старих, скромних капела на гробљима. Бојим се да је већина села заувек напуштена.
НАПАД У МЕЂУВРЕМЕНУ
муслимани су српска села у околини Сарајева нападали пре него што је створена Војска Републике Српске, а ЈНА је престала да постоји.
- Највећа страдања српских села почела су када је ЈНА напустила тзв. тампон зоне или зоне раздвајања сукобљених страна и, на основу Резолуције 752 СБ УН, повукла се из Босне - наставља Иванишевић.
- Укупно посматрано за непуну годину, од априла 1992. до марта 1993. године оружане формације хрватско-муслиманске коалиције овладале су већим делом територије БиХ и уништиле готово 2.000 српских насеља!
Ни у време најбруталнијих прогона и уништавања српског народа током Првог, а поготово Другог светског рата и немачко-усташке окупације није остварено тако темељно етничко чишћење Срба из крајева у којима отпамтивека живе. А Срби су, у време највећег страдања 1992. и 1993. године, проглашавани за агресоре и виновнике рата.
ДОНЕТО ПРЕКО 70 РЕЗОЛУЦИЈА
Ни у једном од стотинак ратова који су вођени у свету нису се толико ангажовали УН и Савет безбедности својим интервенцијама, председничким саопштењима, резолуцијама, као у рату у БиХ. Током 40 месеци рата донете су 73 резолуције СБ - скоро сваке друге недеље по једна. Готово половина тих резолуција односила се на Сарајево. Ниједном резолуцијом није се ни покушала заштита српског живља, нити је упозорена муслиманско-хрватска страна због сталног гранатирања српских делова града.
- Наслеђена и обновљена антисрпска атмосфера из претходних ратова обезбедила је снагама муслиманско-хрватске коалиције масовно ангажовање и одизив локалног становништва при наоружавању и формирању илегалних војних и полицијских састава, а затим и њихово ефикасно коришћење током ратне 1992. године - појашњава стање у БиХ на почетку рата Миливоје Иванишевић.
- Оно што су Срби изгубили 1992. у доброј мери су повратили у наредне две године, мада су војни потенцијали муслимана све време рата надмашивали српске.
Али, већ је био начињен геноцид над српским народом и добрим делом завршено етничко чишћење. Током лета и јесени 1995. године, против Војске Републике Српске почињу да делују ваздухопловство и јединице за брза дејства НАТО које уништавају многе виталне војне и цивилне објекте у РС.
РОГОЈА - НАЈБОЉИ ПРИМЕР
- Декрети и диктати из Дејтона и Париза крајем 1995. године само су потврдили освајања и трајну окупацију насеља и општина у којима су Срби традиционално чинили апсолутну и натпросечну већину - закључује Иванишевић.
Како су припадници Армије БиХ нападали и уништавали српска села око Сарајева може се видети из примера Рогоја, брдског превоја између Трнова и Доброг Поља, који су муслимани освојили 27. јула 1992. године и у заседама сачекивали мештане из околних насеља. Бежећи пред нападом муслимана и Хрвата који су освојили Трново мештани Киселице, Бистрочаја, Широкара, Врбовника и Тошића убијани су у заседи на Рогоју.
Сељани који су приликом напада похватани страдали су у затворима и логорима. Први логор који је организован за Србе похватане на Рогоју основан је у селу Дејчићи. Муке у логорима су посебна страница голготе Срба ове сарајевске општине. У Трнову је разорена и српска православна црква, а њен свештеник Недјељко Поповић свирепо је убијен.
Списак од 67 убијених и на овом локалитету показује да су страдале читаве породице. Ексхумација убијених на Рогоју обављена је тек после годину дана, 23. јула 1993. године. И овде је било видљиво да су људи сакаћени и мучени само зато што су Срби.
Објављено 13. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (18)
Сваки датум црно слово
- Бежао сам као ђаво од крста кад год бих видео спремне телевизијске екипе или по неколико кола Хитне помоћи како стоје и чекају. Знао сам да ће бити неког белаја - јавља нам се један читалац, пребегао у Канаду из Сарајева.
- Тада сам се плашио да стојим у реду, посебно за хлеб. Сада сви знају и да су Маркале и експлозија у Улици Васе Мискина били намештаљка, али је Алија постигао шта је хтео. Обмана је било све време рата.
ПРАВЉЕЊЕ ЛАЖИ КОД муслИМАНА
Ранка Комленац, лекарка, пребегла априла 1994. године на слободну Грбавицу, навела је неке примере типичних лажи:
- Мој пацијент Милош Маслек преминуо је од старости у кревету. У прегледу погинулих, муслимани су дали и његово име, наводећи да је погинуо од четничке гранате - сведочи др Комленац.
- Михаел Сабљак убио се када је чуо да му је син Игор ухапшен заједно са другим српским лекарима, приликом покушаја бекства уз града. И Михаела су приказали као жртву гранате. Живка Мићуновића, који се као тежак срчани болесник годинама није мицао из стана, а умро је у кревету, назначили су као убијеног од српског снајперисте.
КУЛТУРНО ДОБРО НЕСТАЛО ОД ВАТРЕ
Зна се да су и пожар у Већници, односно Библиотеци Сарајева, подметнули сами муслимани, уз идејно вођство Француза Анри-Бернара Левија. Касније је Леви показивао спасену сарајевску Хегаду (јеврејску свету књигу) и тиме се јавно одао. Два дана пре пожара, за који је окривљена српска артиљерија, у релативној тајности су изношене одабране књиге. Целокупно српско културно благо је изгорело!
У Улици Васе Мискина је испред продавнице за хлеб, 27. маја 1992. године, активирана подметнута експлозивна направа од које је 15 људи погинуло, што су са лица места одмах приказале телевизијске екипе. У накнадном извештају СБ ОУН изражена је сумња у наводе да је то место погодила српска артиљерија. Али, тај извештај се „изгубио“ и није стигао пре почетка седнице Савета безбедности, па су наводно љути и бесни муслимани прекинули преговоре у Лисабону који су, иначе, наговештавали мирно решење сукоба у БиХ.
- Из свог стана имао сам одличну прегледност - сведочио је Милан М. Трбојевић. - Посматрао сам упарађену колону амбулантних кола у Улици краља Томислава на Кошеву, када се десила експлозија у Васе Мискина. Очигледно је било да је све унапред изрежирано и припремљено.
И МРЖЊА ЈЕ УВЕЋЕВАНА ЛАЖИМА
Поред чисто политичких поена које су могли у свету да добију лажима, ако им је то уопште било потребно, повећавали су и нетрпељивост и мржњу муслимана према Србима, ако им је и то било потребно више него што је тога већ било. Ипак, неким неупућенима је такав степен мржње још несхватљив.
Већ смо писали да су и деци давани аутомати у руке да пуцају у већ убијене Србе, а да су заробљеници често излагани линчу пролазника. У Трнову је Сабахудин Карачић, 2. августа 1992. године, везао болесног Васу Бјелицу и његову жену Босу за ноге, а затим за аутомобил. Тако везане их је вукао по Трнову док нису издахнули, а и после тога. Добио је - аплауз окупљених муслимана.
Из логора у подруму зграде ЗАВНОБиХ-а, муслимански војници изводе у 17 часова петорицу заробљеника, 14. јула 1992: Драгана Чарапића, Игњата Радовића, Радомира Радовића, Вељка Радовића и Миленка Старовића. Везане убацују у камион и возе на линију раздвајања према српским положајима у насељу Неђарићи.
У близини су стамбене зграде. муслимани, доста провидно, исценирају напад са српских линија одбране. Онда, као знак одмазде из аутомата убијају сву петорицу везаних затвореника. За овај подухват стражари војници бивају награђени громогласним аплаузом и подвикивањем муслиманских жена и деце који су све то пратили с прозора својих станова.
НЕПОЗНАТЕ ЛОКАЦИЈЕ САХРАЊЕНИХ
Не зна се где су сахрањени ти српски цивили. Сарајевске цивилне и војне власти су се већ почетком рата специјализовале у скривању масовних гробница. Само у девет месеци прве ратне 1992. године у Сарајеву је убијено 2.647 Срба. Другачије речено - десет дневно. Било који дан да се одабере у том периоду, наићи ће се на злочин.
Муслиманска власт се нашла пред проблемом уклањања мртвих тела. Најпознатија места где су Срби завршавали су Казани изнад Бистрика, затим гробље „Лав“, депоније смећа у Бућа потоку и друга, реци Миљацки... Убрзо се број гробница повећао, а најчешће су биле у близини затвора - логора.
Тачан број убијених се никада неће сазнати, јер су још 1993. тела посипана киселином, спаљивана, а нека су муслимани убацивали у камионе за ђубре и млели. Претпоставља се да су из Казана, природне вртаче, провалије у подножју Требевића, два-три пута вађени посмртни остаци убијених. Носили су их у, такозване, секундарне гробнице. Зна се да су у те јаме бацане запаљене аутомобилске гуме и креч.
КОСТИ НА ДНУ ЈАМЕ
- Када је моја екипа дошла у Сарајево, 2001. године, првог дана рада смо у „Казанима“ на дубини од 15 до 20 метара нашли кости људског порекла - каже др Зоран Станковић.
- Видели смо да је неко набацао велике количине камења и стена. Другог дана смо одустали, јер су у току ноћи постављена минско-експлозивна средства. У време када смо ми дошли, на гробљу „Лав“ су нека тела била испод медицинског и другог отпада из болнице „Кошево“. На неким местима тела су била једна испод других.
За проналажење гробница, ексхумацију и обдукцију тела потребан је велики новац. Република Српска га није правовремено имала, као што јој на време није омогућено присуство у Сарајеву. За разлику од њих, муслиманима је јорданска краљица Нур, жена краља Хусеина, поклонила милион долара за истраживања муслиманских стратишта.
АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ СВЕ ПЛАНИРАО
У време рата су злочини у којима је страдало више хиљада српских цивила били „најпознатија јавна тајна“, као што се занало да је Алија Изетбеговић у сваком тренутку био упазнат с тим шта се догађа. Свакако да је знао када је био идејни творац плана о елиминисању немуслиманског становништва.
У време мира, посебно сада, избегава се оснивање комисије која би утврдила размере српског страдања у Сарајеву, и поред тога што су многи докази о злочинима уклоњени. Уклоњени су 1993. године и највећи џелати, они који би могли да сведоче о налогодавцима.
ОДГОВОРНИ
Шта се догађало са српским становништвом у Сарајеву знао је читав државни, полицијски и војни врх, у којем је већина и одговорна за злочине. Ту су Алија Изетбеговић, Ејуб Ганић, Харис Силајџић, Нијаз Дураковић, Муниб Алибабић, Едхема Бичакћић...
А сем њих ту су и свакако и Сфер Халиловић, Драган Викић, Јован Дивјак, Владимир Сребров, Мирко Пејановић, Татјана Љујић-Мијатовић и, да не набрајамо све ондашње управнике, помоћнике и службенике логора званог Сарајево.
Објављено 14. јула 2006.
РАТНО САРАЈЕВО - ЛОГОРИ ЗА СРБЕ (19)
Ниче само заборав
Злочинац Самир Бејтић, припадник муслиманске 10. брдске бригаде комаданта Мушана Топаловића Цаца, осуђен је пре три дана на 14,5 година затвора због убиства два припадника исте те злогласни бригаде - Ергина Николића и Душка Јовановића. Више узгред, на душу му је стављено убиство Зорана Вучуровића и „помагање“ у ликвидацији још тројице српских цивила.
И Николић и Јовановић су убијени по наређењу Мушана Топаловића због наводне намере да се прикључе „ћетницима“. Био је то, значи, обрачун међу самим кољачима. Српски борци свакако да не би примили Николића и Јовановића, јер су обојица убијали Србе.
ПОЗНАТИ КРВНИК САМИР
За Самира Бејтића се знало већ и према ранијим сведочењима „сабораца“ да је заклао и ватреним оружјем убио на десетине српских цивила. Међу њима и копаче ровова и траншеја из, такозваних, радних водова. Можда Бејтићу није проширена оптужница да се не би претпоставиле укупне размере страдања цивила.
Мушан Топаловић је убијен 26. октобра 1993. године, баш да се не би сазнало како је геноцид над Србима спроводио према наређењу Алије Изетбеговића. Узгред речено, три године је Мушан лежао у гробу са ознаком Н.Н., а онда га је 12.000 људи испратило на „шехидско“ гробље Ковачи (шехид - борац на Алаховом путу). После Изетбеговићеве, то је била највећа послератна сахрана у Сарајеву.
УКЛОЊЕНИ СВЕДОЦИ
Склоњени су основни Изетбеговићеви организатори злочина: Јусуф Празина Јука, Исмет Бајрамовић Ћело, Рамиз Делалић Ћело, Самир Кахвеџић Крушко...
Команданту Главног штаба Армије БиХ Саферу Халиловићу се судило у Хагу због злочина над хрватским цивилима, па је ослобођен. Није ни подигнута оптужница због одговорности за убијање неколико хиљада српских цивила. Сада Халиловић признаје да је од самог почетка рата знао за контакте које су поједини команданти имали директно с Изетбеговићем или преко Алијиног сина, Бакира Изетбеговића.
Старешине јединица које су учествовале у истребљавању Срба су извештаје слали председнику Изетбеговићу и тврдили су да непосредно од њега добијају задатке, напоменуо је Халиловић. Бивши шеф СДБ у Сарајеву Муниб Алибабић, признао је да је знао о злочинима над Србима, јер је и њега и највиши државни врх информисао шеф безбедности Армије БиХ - Муслимовић.
ИМЕНА ИСТРЕБЉИВАЧА ПОЗНАТА
У погрому Срба у Сарајеву учествовало је 3.350 убица, чија се имена тачно знају. Великој већини се никада није ни судило, укључени су, како би се то рекло, у нормалан друштвени живот. Подсетимо, у Сарајеву је у време рата убијено најмање 5.515 Срба познатих именом и презименом, места рођења и смрти.
Удружење избеглих и расељених лица на Палама послало је 21. августа 2001. године отворено писмо Волфгангу Петричу, у којем се, између осталог, каже:
„...Удружење од Вас тражи да покажете своју неутралност и доследност у објективном сагледавању непобитних чињеница и узмете у обзир огромне жртве српског народа у грађанском рату у БиХ, а посебно у Сарајеву... У више од 400 концентрационих логора које су основали и држали Муслимани и Хрвати у БиХ, зверски и на најсвирепији начин поубијано је хиљаде Срба...
Тачан број уморених Срба у Сарајеву се, нажалост, никада неће ни сазнати, јер су и целе породице поубијане, па их данас нема ко ни да пријави као жртве. Зар и сам податак да Срби у Сарајеву нису поднели захтеве за повраћај више од 4.000 станова, не указује на убиства читавих породица...“
„ ...Наше удружење и сви протерани Срби из Сарејева од Вас, господине Петричу, траже да, онако како сте се залагали за Меморијални центар у Поточарима, исто тако учините све да и Срби подигну Меморијални центар у Сарајеву, на знак сећања и пијетета за страдања Срба у овом граду...“
НА ПИСМО ПЕТРИЧ НИЈЕ ОДГОВОРИО
На ово писмо високи представник ОХР Канцеларије у БиХ, Петрич, није нашао за сходно ни да одговори. Зато, исто удружење шаље писмо влади Кантона Сарајево, 25. септембра 2001. године:
„...Обраћамо вам се захтевом за одређивање уже локације на подручју града Сарајева, а ради покретања активности око изградње Меморијалног центра, којим би била обележена стадања сарајевских Срба у периоду 1992-1996. године... Молимо вас да овај захтев схватите као крајње добронамеран, а са основним циљем бољег међусобног разумевања и превазилажења болних искустава из наше заједничке блиске прошлости...“
„ ...Сматрамо да би реализација овог захтева била најбоља потврда мултиетничког концепта живљења на овим просторима, а истовремено би представљала додатни подстрек многобројним избеглим и расељеним сарајевским Србима за бржи и стварни повратак и останак у Сарајеву...“.
НЕ МОЖЕ НИ СПОМЕНИК СРБИМА У САРАЈЕВУ
Комисија за спомен-обележавање историјских догађаја и личности Кантона Сарајево одговорила је 18. марта 2002. године:
„...Саосећамо са родбином и пријатељима страдалих сарајевских Срба који су остали одани свом граду током бруталне агресије на град Сарајево и државу Босну и Херцеговину у периоду 1992. до 1995. године...“
„...Наша савест и одговорност не дозвољавају нам да погинуле и страдале грађане Сарајева делимо по нацији, вери и сличном. Сви грађани Сарајева у најдужој опсади у историји били су једнаки и преживљавали страхоте немилосрдног гранатирања и убијања невиних људи - грађана који су без хране, воде, струје, плина - без основних потреба за живот бранили своје животе и свој град Сарајево...
Комисија је подржала и прихватила идеју да се на простору Трга ослобођења у центру града подигне централно спомен-обележје погинулим браниоцима и свим страдалим грађанима... Биће исписана имена и презимена више од 10.000 страдалих невиних грађана Сарајева...“
ЗЛОЧИНЦИ ПРОГЛАШЕНИ ХЕРОЈИМА
Иста Комисија је, да напоменемо, неке улице по Сарајеву обележила по ратним злочинцима. Уосталом, за сарајевске власти су ти људи хероји. И не само за њих. Педи Ешдаун је на сахрани Алије Изетбеговића закључио да и „небо плаче“.
Одбијена је и иницијатива да се на бившој касарни „Виктор Бубањ“, односно бившем логору „Рамиз Салчин“ постави спомен-плоча и обележи место српског страдања. Питање је да ли ће се уопште основати комисија за истраживање злочина над сарајевским Србима.
Објављено 15. јула 2006.
ИМЕНИК ЗЛОЧИНАЦА
У потресним сведочењима преживелих сарајевских Срба понављају се имена људи који су им нанели велико зло. То су:
- Фахро Алић,
- Сеад Башић,
- Мирсад Бингур,
- Јулијан Абдулах Вентила,
- Омер Габела,
- Сенад Гаџо,
- Кемал Даутовић,
- Химзо Долан,
- Захид Зелић,
- браћа Зорнић,
- Даворин Јукић,
- Сеад Кадић Гуз,
- Самир Локванчић,
- Мухарем Мезит,
- Нермин Мрдић,
- Рамиз Мујић,
- Ханка Палдум,
- Јосип Пејаковић,
- Самир Петровић,
|
- Алија Пичуга,
- Самир Сеферовић,
- Мехо Собо,
- Сафет Тахировић,
- Џевад Топић,
- Изет Ћелић Иско,
- Ћамил Ћуревац,
- Исмет Хаџић,
- Нермин Хасечић Нерко,
- Ален Хатић,
- Дино Хеља,
- Ариф Хоџић,
- Адмир Хусић,
- Ибро Цар,
- Зијо Чолта,
- Самир Џенановић Главогуз,
- Самир Шибалић,
- Бењамин Шкуљ Бено...
|
(КРАЈ)