Након завршетка Првог свјетског рата распала се Аустроугарска царевина, која је окупирала многе славенске земље и народе, између осталог и Босну и Херцеговину још од 1878. године, одлукама Берлинског конгреса.
У Београду је проглашена 1. децембра 1918. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца... и то након што је Војска Краљевине Србије ослободила јужнославенске народе посље пробоја Солунског фронта. Била је то прва јужнославенска држава у 20. вијеку, устројена као парманентарна монархија на челу са династијом Карађорђевић. Административно је прво била подијељена на покрајине, касније округе и најпосље на бановнине. Тако је и Врбаска бановина са сједиштем у Бањалуци формирана 3. октобра 1929. када је заправо сама држава промјенила име у Краљевина Југославија. За првог бана је постављен Светислав Милосављевић.
Име је надјенуто по ријеци Врбас и заправо је обухватала сјеверо-западни дио Босне на 20.900 км2. Врбаска бановина је имала 24 среза односно 161 општину. Национално су највише били заступљени Срби са три четвртине, док је православна вјера такође била највећи удио имала у погледу религије, са 60 процената.
Врбаска бановина је тек у југославенској краљевини доживјела прогрес и културолошки напредак, односно ослобађала се оријенталног утицаја и начина живота. Становништво се претежно бавило пољопривредом, али било је и трговине и занатства. Школе и образовање све више су почеле добијати на значају.
У априлу 1941. када су Силе Осовине напале Краљевину Југославију дошло је до слома и капитулације, највише усљед дезертерства и издаје словеначких, хрватских и муслиманских кадрова. Већ 10. априла у Загребу бива проглашена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска у коју су ушле територије од Драве до Јадрана и од Дрине до Жумберка, па тако и Врбаска бановина.
На челу НДХ налазио се монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Они су благословени од Ватикана, а директиве су добијали од Римске курије. Одмах су почели са споровођењем геноцидне политике, односно истребљивањем "неподобних", гдје су спадали: Срби, Јевреји и Роми.
У првој ратној години хрватски и муслимански фашисти као припадници Усташа и Домобрана су починили читаву ниску монструозних злодјела већином око Цазина, Бихаћа и Санског Моста... да би већ наредне 1942. пребацили се у сјеверне и централне дијелове Врбаске бановине, када су покољи начињени у Козарској Дубици и околини Бањалуке.
Управо на ту тему је Вељко Зељковић у фебруару 2023. године приредио један фељтон у пет наставака, а који је објављен на порталу Глас Српске. Тачније то су пренети делови из књиге "Хрватски злочин над Србима у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике код Бањалуке 7. фебруара 1942", чији су аутори Горан Латиновић и Никола Ожеговић.
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ВРБАСКЕ БАНОВИНЕ У НДХ (1. део)
ОД БАЊАЛУКЕ ПОКУШАЛИ ДА НАПРАВЕ “АНТИНГРАД”
У политици геноцида над Србима хрватско државно и црквено руководство посебну пажњу поклањало је подручју сјеверозападне Босне, односно Босанске Крајине, чији је регионални центар био град Бањалука.
Та област налазила се у оквиру Врбаске бановине, једне од девет великих административно-територијалних јединица Краљевине Југославије. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац говорио је још у октобру 1939. године о планској колонизацији сјеверозападне Босне, додајући да ће она “брзо бити хрватска”. Анте Павелић наредио је 29. априла 1941. да се Потпредсједништво Владе НДХ, на челу са Османом Куленовићем, пресели у Бањалуку, што је остварено већ 1. маја 1941. Три дана касније, приликом Куленовићевог доласка у Бањалуку, Виктор Гутић, који се од априла 1941. налазио на челу усташког стожера за Босанску Крајину изразио је задовољство што га може поздравити “у новом главном граду Хрватске”, којег је намјеравао преименовати у “Антинград”, поручујући да “главни град и околину треба очистити од Срба, Јевреја и Рома”.
У организационој структури власти НДХ у Бањалуци и Босанској Крајини главну ријеч имао је Виктор Гутић, који се од априла 1941. налазио на челу Усташког стожера за Босанску Крајину, а био је и “ликвидатор бивше Врбаске бановине”. Гутић је стигао у Бањалуку 17. априла 1941, два дана након што су у њу ушли дијелови 183. њемачке дивизије. На челу Усташког стожера за “Босанску Хрватску” и Повјереништва за бившу Врбаску бановину, како се званично називало то политичко-управно тијело са сједиштем у Бањалуци, налазио се до средине августа 1941. кад је премјештен у Загреб на нову дужност. Гутић је под појмом “Босанска Хрватска” подразумијевао цијелу Босну, не само Босанску Крајину, односно бившу Врбаску бановину. Он је иначе био “главни наредбодавац, организатор и интелектуални зачетник свих злочина који су у то вријеме почињени у Бањалуци, Санском Мосту, Приједору и другим мјестима.
Највише позиционирани римокатолички свештеник у Босанској Крајини, бискуп бањалучки Јозо Гарић, давао је снажну подршку Гутићу и његовој политици, помажући превођење православних Срба на римокатолицизам. Његова подршка била је у складу са прогласом који је надбискуп загребачки Алојзије Степинац упутио римокатоличким свештеницима 28. априла 1941, позвавши их да се одазову “на узвишени рад око чувања и унапређења НДХ”, која је “давно сањани и жељковани идеал” и да испуне “своју дужност према младој хрватској држави.”
Добри односи између усташа и римокатоличког свештенства у Бањалуци и Босанској Крајини потврђени су средином маја 1941. године Гутићевом посјетом самостану на Петрићевцу, приликом чега је он одао признање фрањевцима за њихову предратну сарадњу са усташама наводећи - “сваки онај Хрват који се данас заузимље за наше дојучерашње непријатеље не само да није никакав добар Хрват, него је противник и ометач унапријед смишљеног, добро прорачунатог плана за чишћење наше Хрватске од нежељених елемената”.
Све наредбе које је усташка власт издала у Бањалуци односиле су се само на Србе и Јевреје, од забрана кретања на улици од 21 до 6 ујутро и напуштања града без специјалне дозволе, до конфисковања имовине. Издата је и наредба да власници свих трговина, угоститељских локала и других радњи морају да замијене ћириличне натписе латиничним, како би из Бање Луке нестао “и најмањи знак српства, бизантизма и балканизма”.
Гутић је 21. априла 1941. забранио Јеврејима да улазе у кафане, гостионице и ресторане. У Бањалуци је тада живјело око 400 Јевреја. Под хрватском влашћу, током Другог свјетског рата, ниједан није могао да остане у свом дому. Рат је преживјело њих око 150, али их се у град до 15. новембра 1945. вратило само 24-оро. Јевреји су у више наврата одвођени у логоре, а највише 28. јула 1942. године, кад је 170 мушкараца, жена и дјеце одведено из Бањалуке.
Србима је било забрањено да сједну у аутобус, док не сједну сви Хрвати. Било је забрањено и купање свим Србима и Јеврејима у бањама: Слатина, Лакташи и Горњи Шехер, “под пријетњом најстроже казне”, како за појединце, тако и за власнике тих бања. Осим што је ћирилица била избачена са јавних мјеста, по зградама у Бањалуци били су истакнути увредљиви натписи Србима. Из Усташког стожера била је издата наредба да се ниједан Србин, тј. православни хришћанин, не смије више тако називати, већ наводити да је “грко-источњачке” вјере.
Хрватске власти упутиле су опомену епископу Платону (Јовановићу), који је био на челу Бањалучке епархије Српске православне цркве, да у року од пет дана напусти “хрватске крајеве” и одсели из Бањалуке. Та мјера важила је и за све остале Србе, који су били родом из Србије и Црне Горе. Крајњи рок за њихов одлазак из града био је 29. април 1941. Свештеник Душан М. Мачкић разговарао је са Виктором Гутићем, молећи да тај рок буде одгођен. Међутим, Гутић је тада рекао Мачкићу: “Невоља је и ваша и наша, што је вас Срба апсолутна већина баш у срцу Хрватске - у Хрватској Крајини. А кад је срце болесно, сав организам болује. Наша је дужност да најприје срце лијечимо и излијечимо”.
Епископ Платон био је ухапшен 5. маја 1941. заједно са протојерејем Душаном Суботићем из Босанске Градишке, једним од најугледнијих свештеника Бањалучке епархије Српске православне цркве. Обојица су свирепо мучена, усташе су им чупале браде, резале нос, уши и бутине и сипале со у ране, а затим их убиле и бацили у ријеку Врбању, десну притоку ријеке Врбас. С обзиром на нестанак првог човјека СПЦ у Бањалуци двојица свештеника тражила су информацију од Гутића, који им је рекао:
“Шта хоћете ви? Ништа немате да ме питате, нити ја хоћу да вам одговорим. Нема више Срба, не познајем ја Србе. Губите се одавде. Ово је срце државе Хрватске, а срце треба очистити од отрова. Ви сте тај отров. Доста смо вам ми овдје давали гостопримство ових задњих 250 година, више вам га не дамо.” Леш епископа Платона (Јовановића) пронађен је 20. маја 1941. у ријеци Врбањи, недалеко од Бањалуке, а дан касније у ријеци Врбас пронађен је и леш протојереја Душана Суботића.
Капитулацијом Краљевине Југославије 17. априла 1941. и подјелом њене територије НДХ је организовала своју власт у свим областима које су дошле у њен састав, доводећи на одговорне дужности припаднике усташког покрета и оне који су им били блиски. Основна управна јединица у НДХ била је велика жупа, која је била подијељена на котаре. У јуну 1941. успостављено је десет великих жупа, да би наредног мјесеца територија НДХ била подијељена на 22 велике жупе. Једна од њих била је Велика жупа Сана и Лука, са сједиштем у Бањалуци, која је обухватала још и Приједор, Сански Мост, Кључ и Котор Варош.
Објављено: 02.02.2023.
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ВРБАСКЕ БАНОВИНЕ У НДХ (2. део)
ГУТИЋ ОСМИСЛИО ГЕНОЦИД, ЦРКВА ПОДРЖАЛА
Руководство Независне Државе Хрватске намјеравало да Бањалука буде престоница хрватске државе или да бар дио државних институција буде смјештен у њој.
Таква намјера била је условљена положајем града, који се налазио у географском средишту НДХ, као и потребом оснажења хрватског положаја у Босанској Крајини и читавој Босни, како због сузбијања српског устаничког покрета, насталог као одговор на усташке злочине, тако и због муслимана, које је требало сасвим придобити за хрватску политику, а дугорочно похрватити и покатоличити.
С обзиром на национални састав становништва Босанске Крајине и Бањалуке, као њеног регионалног средишта, хрватске власти већ су од априла 1941. започеле насиље над Србима, које је попримило сва обиљежја геноцида, што је било сасвим у складу са званичном хрватском политиком о уништењу Срба на читавој територији НДХ. Напросто требало је промијенити демографску структуру становништва Бањалуке и њене околине.
Кључну улогу у планирању и спровођењу политике истребљења Срба у Бањалуци и Босанској Крајини током прољећа и љета 1941. имао је усташки стожерник Виктор Гутић, најмоћнији представник власти НДХ на том подручју, који се и након одласка из Бањалуке на нову дужност у Загреб крајем августа 1941. године у њу често враћао и имао и даље главну улогу у злочиним. Такође злочини над Србима имали су отворену или прећутну сагласност Римокатоличке цркве, чији су представници у Бањалуци и Босанској Крајини давали пуну подршку геноциду над Србима у НДХ. Осим бискупа Јозе Гарића, фра Николе Билогривића и фра Круне Бркића, најзначајнију улогу имао је Мирослав Филиповић Мајсторовић - фра Томислав из самостана на Петрићевцу, посебно у фебруарском покољу код Бањалуке 1942. године.
У том злочину није сасвим расвијетљена улога тадашњег усташког стожерника у Мирка Бељана, званичног насљедника Виктора Гутића, као ни сатника Николе Зелића, команданта Павелићеве тјелесне бојне, с обзиром на то да се у извјештајима о злочину превасходно помиње надпоручник Јосип Мишлов. Како било злочин над Србима у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике 7. фебруара 1942. године био је озбиљно припремљен и испланиран превасходно од Хрвата из Бањалуке и околине, а спроведен је захваљујући подршци хрватског поглавника Анте Павелића, који је у ту сврху из Загреба послао своју елитну војну јединицу, чији су припадници били из Херцеговине.
Гутић никада није крио да му је главни циљ да спроведе “грандиозно дјело чишћења Хрватске Босанске Крајине од непожељних елемената, а нарочито Бањалуке, јер она постаје главни град НДХ”.
- Оно што сам до сада подузео тек је ситница, једна таква маленкост која се може само микроскопски видјети, па онда можете замислити шта све још чека непријатеље НДХ у нашој питомој Босанској Хрватској. У том погледу имам одријешите руке. Хоћу да служим Божијој и народној вољи. Сви непожељни елементи бит ће у нашој Крајини у најкраћем времену и року уништени, тако да ће се ускоро затрти њима сваки траг, а једино што ће остати бит ће зло сјећање на њих - рекао је он једном приликом.
На политичком скупу, одржаном у Бањалуци 25. маја 1941, Гутић је отворено признао да је отишао у Загреб да положи рачун за оно што је до тада урадио и да је добио још већа овлашћења.
- Пуцат ће кичма. Поручите то нашим непријатељима. Настат ће чишћење. Бањалука мора свијетла и чиста као сунце дочекати поглавника и хрватске министре. Браћо, поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бањалуку, а то ће бити брзо. Брзо ћемо и ми радити. Ја ћу бити јака гвоздена метла овдје - рекао је Гутић.
Посебно жесток говор одржао је 28. маја 1941. у Санском Мосту: “Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас, ускоро, друмови ће пожељет Србаља, ал' Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљење. Не будите слаби ни прам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег поглавника и мој неће вам узмањкати”.
Гутић је тада рекао и ово: “Срби нека се не надају ничему, а за њих је најбоље нека се иселе, нестану из наших крајева, из наше домовине. Стотине хиљада побијених, стотине хиљада исељених, остатак без вођа покатоличити ће се и за цигло десет година имат ћемо чисто хрватски народ у Хрватској”.
На крају је сумирао суштину своје политике у једној реченици: “Или ћемо ми побиједити и ови проклети Срби за вазда бити искоријењени или, ако се на несрећу опет образује Југославија, ми смо бар статистику исправили у корист Хрвата”.
Одлука о масовном злочину над Србима у селима Дракулић, Шарговац и Мотике донесена је управо у његовој кући. По једном њемачком извјештају састанак је одржан 6. фебруара 1942. у римокатоличком самостану на Петрићевцу код Бањалуке. На састанку су учествовали Гутић, др Стилиновић, предсједник суда у Бањалуци и више римокатоличких свештеника, “међу којима и извјесни свештеник Филиповић, који је потом присуствовао и самом клању”.
Дакле, Виктор Гутић, фра Томислав и још неколико истакнутих хрватских представника из Бањалуке, коначан договор о злочину постигли су 6. фебруара, укључујући и коришћење хладног оружја приликом убијања Срба, да се усљед пушчане паљбе становништво не би узбунило и разбјежало. Усташка бојна добила је задатак да опколи три села и да у њима хладним оружјем убије цјелокупно српско становништво. Бојна је 7. фебруара 1942. између три и четири часа ујутро извршила опкољавање села, а затим започела убијање људи.
Двије централне личности у бањалучкој “Вартоломејској ноћи” 1942. године били су Виктор Гутић и фра Мирослав Филиповић. Док је за Гутића тај злочин био “круна” његове цјелокупне политике од априла 1941. године, дотле је за Филиповића то био тек почетак, “одскочна даска” у његовој злочиначкој каријери, која је врхунац достигла током његовог боравка и командовања у систему логора Јасеновац.
Објављено: 03.02.2023.
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ВРБАСКЕ БАНОВИНЕ У НДХ (3. део)
ЗА НЕКОЛИКО САТИ УБИЛИ 2.370 НЕВИНИХ ЉУДИ
На основу разних извјештаја и свједочења може се закључити да су усташе 7. фебруара 1942. године убиле око 2.370 Срба у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике код Бањалуке, премда је именом и презименом идентификовано 2.315 људи: 1.363 из Дракулића, 257 из Шарговца, 679 из Мотика, као и 16 рудара који нису били из тих села.
Треба посебно нагласити да је током злочина убијено 551 дијете. Међу њима и једанаесторо дјеце рођене 1942. године и 45 годину дана раније. Поједине жене и дјевојчице биле су силоване, а потом убијене.
Како је текао злочин над српским цивилима у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике 7. фебруара, описали су у својим извјештајима хрватски органи власти, локални и регионални. Бањалучки здруг доставио је 8. фебруара 1942. године телеграм у Загреб, у којем је речено да је усташка сатнија Поглавникове тјелесне бојне убила крамповима 31 рудара у руднику угљена, а затим и око 500 људи у селу Мотике.
Два дана касније котарски предстојник Котарске области Бањалука упутио је извјештај Жупској редарственој области у Бањалуци. У извјештају је речено да је Андрија Голуб, начелник општине Буџак, јавио да је 7. фебруара рано ујутро дошао усташки одред из Бањалуке у села Дракулић и Шарговац и да су тамо “поубијали све грко-источњаке без разлике на спол и старост. Поубијане су све породице из око 150 домаћинстава. Убијено је по прилици 1.300-1.500 особа. Убијање је вршено сјекирама”.
У извјештају је још наведено да лешеви убијених леже около и да их “народ” сахрањује, а да су лешеве развлачили пси и свиње. Стока и жито се превозе у Бањалуку и складиште у усташке и војне магацине.
Десет припадника усташке бојне запосјело је 7. фебруара 1942. у четири часа ујутро рудник Раковац код Бањалуке. Неколико радника “грко-источњака”, који су спавали у објектима рудника, одмах је убијено. Након што је око осам часова придошло још око 50 усташа, сачекали су раднике друге смјене, легитимисали их и одвојили “грко-источњаке” од осталих. Затим су им везали руке на леђима, одвели их у непосредну близину рудника и “обарали их ударцима тупим оруђем у потиљак. Пошто би их оборили, дотукли су их ударцима крампа”.
Тако су поступили и са радницима треће смјене, кад су излазили из јаме - “убили су 37 од укупно 68 грко-источњака запослених у руднику”. Остатак је вјероватно страдао при покољу у селима Мотике, Шарговац и Дракулић или су успјели да побјегну.
Завршивши злочин у Раковцу, иста сатнија је, под командом натпоручника Јосипа Мишлова, а у пратњи фра Филиповића, жупника из самостана Петрићевац, наставила “клање грко-источњака у Дракулићу код Бањалуке”. Ту би прикупили становнике из више кућа износећи малу дјецу у нарамку, те би их у гомили сакупљене клали сјекирама и ударцима крампова. На тај начин је поклано око 1.500 особа. Међу убијенима био је и слуга министра промета и јавних радова у Влади НДХ.
Злочин је извршен и у селу Шарговац, а по повратку у град усташе су извршиле покољ и у селу Мотике, гдје је убијено око 70 породица са око 715 чланова. Пуковник Алеман устврдио је тада да “укупан број жртава извршених покоља износи око 2.300 особа”.
Хрватским житељима околних села усташе су наредиле да покопају лешеве побијених. Поступајући тако, пронашли су око 20 тешко рањених људи, који су преживјели клање, и они су смјештени у градску болницу.
Од злочина до данас, пише Алеман, усташе превозе храну, стоку и намјештај убијених људи, а према непровјереним подацима један дио стоке продају мјесним месарима. Алеман даље пише да се оваквим поступцима изазива опасност одмазде над римокатоличким и муслиманским становништвом у сусједним селима од стране “четничко-комунистичких банди”. Он даље наводи да су “грко-источњаци у селима у којима је покољ извршен били потпуно лојални и мирни грађани”.
- Како су иста села опкољена селима са хрватским живљем, то нису ни били у могућности да ступе у ма какав додир са побуњеницима. Стога отпада могућност сумње на какве акције илегалне или побуњеничке од стране поубијаних, како то заповједништво усташке бојне наводно наводи као мотивацију за свој описани поступак - написао је Алеман.
Он даље наводи да је злочин изазвао огромно узбуђење и негодовање у свим слојевима грађанства у Бањалуци, које најтежим ријечима осуђује злочин над невиним становништвом, бојећи се подједнако, како одмазде четника, тако и даљег недозвољеног поступања усташа.
- Сматра се да је духовни зачетник овог покоља Виктор Гутић, велики жупан при Министарству унутарњих послова, сада у Бањалуци, с обзиром на његова раније доказана недјела. За истог је утврђено да је у сталној вези са заповједништвом усташке бојне, те је сав презир и револт грађана управљен према њему. Грађани немају наде на смирење и побољшање постигнутих прилика - наводи Алеман додајући да би, све док су Гутић, његов брат Блаж и први сарадник Стјепан Момчиновић у Бањалуци, могло бити нових проблема.
Алеман је замолио Куленовића да они буду уклоњени из града и да им буде одузета било каква могућност уплитања у локалне прилике.
- Ради описаних и сличних догађаја који су се одиграли на подручју Велике жупе Сана и Лука у вријеме док је Гутић био усташки стожерник и повјереник за бившу Врбаску бановину, разумљиво је зашто усташки покрет међу становништвом наилази на тако малу популарност - закључио је свој извјештај пуковник Алеман.
Алеманов извјештај у Загребу схваћен је као критика хрватског поглавника Анте Павелића и његове политике, па је он већ 13. марта 1942. смијењен поглавниковом наредбом и стављен на располагање Министарству домобранства у Влади НДХ.
Котарски предстојник Котарске области Бањалука јавио је 10. фебруара 1942. године Жупској редарственој области у Бањалуци да је добио информацију и од Марка Марића, начелника општине Сарачица, да је у суботу, 7. фебруара 1942, из Бањалуке око шест часова ујутро дошао усташки одред у село Мотике и поубијао све становнике “грко-источњаке” из око 50 кућа и жене и дјецу без разлике. Убијање је вршено дјелимично из пушака, а дјелимично ножем и сјекирама. Марић је тада на прву процијенио да се ради о 500-600 људи.
Објављено: 05.02.2023.
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ВРБАСКЕ БАНОВИНЕ У НДХ (4. део)
НА БАЈОНЕТЕ НАБАДАНА И ДЈЕЦА ИЗ КОЛИЈЕВКЕ
Хрватски генерал Милан Мизлер из Врховног оружничког заповједништва у Загребу обавијестио је о злочину код Бањалуке 18. фебруара 1942. високе званичнике НДХ, “војсковођу - доглавника”, генерала Ивана Перчевића из Поглавниковог војног уреда, Андрију Артуковића, министра унутрашњих послова, Еугена Диду Кватерника, Директора за јавни ред и сигурност, и генерала Владимира Лакса.
Мизлер је написао да је 7. фебруара 1942. у Дракулић, Шарговац и Мотике код Бањалуке дошло око 100 усташа из Поглавникове тјелесне бојне предвођених двојицом официра, “са којима је био и фрањевац Филиповић из фрањевачког самостана у Петрићевцу”, као и Стипе Голуб из Шарговца са још двојицом, који су били водичи “и показивали усташама које су куће грко-источњака”.
Мизлер је навео да је убијање вршено у све три села истовремено, “тако да је у року од три, четири сата било све свршено”. Убијање је вршено сјекирама, крамповима и ножевима.
У селу Дракулићу, само у једној већој породици наишле су усташе на отпор, јер становници нису хтјели изићи из куће одупирући се оруђем, сјекирама и вилама, због чега је од стране усташа бачена бомба у кућу од које су дјелимично поубијани и присиљени на предају.
На мјесту гдје су куће више групиране, “становници су отјерани на једно мјесто и тамо поубијани, редом мушкарци, жене и дјеца, те сви побацани на гомилу и остављени, а гдје је кућа била осамљена, ти су укућани у њој побијени и остављени у дворишту. То је рађено вјероватно због бржег и лакшег покапања лешина”.
У једном њемачком извјештају од 19. фебруара 1942, састављеном у Београду, а на основу дописа који је три дана раније упутио један “посредник” из Бањалуке, речено је да су усташе из Поглавникове тјелесне бојне заклале све рударе православне вјере у руднику Раковац, да њихов број није утврђен, али да он износи између 31 и 63 људи. Међу њима је био и један римокатолик, који своју вјеру није могао да докаже.
Село Дракулић било је са свих страна блокирано, а наредба је гласила “да се сви православни без разлике у погледу старости и пола закољу. Тако су на бајонете набадана дјеца из колијевке па до стараца од 90 година, изузеци нису били дозвољени”. Ако је некоме и успјело да се спаси, “тај се сакрио код људи у граду или његовој околини, но таквих је, међутим, било јако мало и они ни данас не смију изаћи на свјетлост дана”.
У Мотикама је било исто као и у Дракулићу, а у Шарговцу је било још ужасније. Једној групи од седам усташа “који су били најкрволочнији, до данас се још не знају имена”. Злочин је извршен по наређењу Зелића, који се потом вратио у Загреб, римокатоличког свештеника Филиповића и двојице синова Марка Плетикосе из Буџака. У извјештају је речено да тачан број убијених још није утврђен, али се наводи 1.750 душа. Речено је и то да је у штали сељака Митровића у Дракулићу “50 душа нагурано, затим је штала запаљена, тако да су људи живи спаљени”.
Очевици покоља у Шарговцу “кажу да је 53 дјеце убијено из основне школе”. Даље се наводи да су међу “бестијалним злочинцима били такви садисти који су свој посао тако организовали да су малу дјецу набадали на бајонете а тек онда пуцали у њих”. Извјештај се посебно бави усташом Татеком, који се хвалио да је “уклонио” 1.500 људи у једном дану. Хрватски мјештани Шарговца, који су раније пружали гостопримство српским комшијама, “те исте људе, дјецу, жене (...) клали су каквим год да су дохватили убилачким оруђем као и дрвеним цјепаницама, мотикама, вилама за ђубриво или сијено и разним другим”. Одмах по покољу министар Хилмија Бешлагић отишао је у Загреб како би спријечио даље злочине “који су предстојали за Бањалуку”.
У једном њемачком извјештају од 26. марта 1942, који се бави приликама у западној Босни, тј. бившој Врбаској бановини, од априла 1941. до марта 1942, речено је да је уочи злочина село Дракулић “које ништа није слутило и које је било осуђено на смрт, опколила са свих страна поглавникова тјелесна гарда”, након чега је Марко Гагула, старјешина села, водио усташе од куће до куће.
“Уплашени, сметени сељани били су извлачени из кревета, побројани и нагурани у овчије торове”, послије чега су “од 80 породица у животу остала само три дјечака. (...) Сви остали, од одојчади па до стараца, били су заклани. Да, заклани на нељудски начин, онако како је то било својствено тјелесној гарди државног поглавара Независне Државе Хрватске. Да, оне исте Хрватске, у којој су се током 23 године трајања Југославије само хвалисали хиљадугодишњом хрватском културом. У 11 сати у Дракулићу више није било ниједног Србина. Најмирније село у цијелом срезу затрто је у року од два сата. Само ученика основне школе било је њих 40 који су умрли...”
У извјештају је наведено да је клање настављено и у Шарговцу, да је убијено “маљевима и крамповима” и 57 рудара у Раковцу, “часних мушкараца, који се никада нису бавили политиком, који су вриједно, не жалећи се, зарађивали свој хљеб”. Поглавникова тјелесна бојна донијела је у Бањалуку богат плијен, “тешко зарађени иметак убијених, неколико стотина крава, волова, оваца. (...) Предвођене римокатоличким свештеником, велечасним Филиповићем, крвљу опијене хорде су се приближавале граду. Њихов звјерски инстинкт није могао у потпуности да се задовољи.” У извјештају је речено да је долазак министра Бешлагића и италијанског конзула Скрабинија спасао преостале Србе у Бањалуци.
- Министар је био депримиран, а нарочито кад је чуо шта се има у виду за Бањалуку. На све стране су ишле његове интервенције, ипак без успјеха, јер само је поглавар државе, поглавник, могао да заустави предложена клања. Министар се лично својим малим аутомобилом одвезао у Загреб - наведено је у њему.
Док су преостали Срби бјежали из града у свим правцима, муслимани су сазвали “конференцију и уложили протесте против покоља. Само се римокатолички бискуп није могао појавити, јер је био грипозан”.
Телеграм, који је стигао из Загреба, зауставио је даље злочине. Наводно је командант усташа опозван, али око 3.000 недужне српске дјеце, жена и мушкараца је изгубило животе. Усташка мржња према свему што је српско, а нарочито католичка, била је тако велика да се не штеди ниједно средство када треба да се постигне коначан циљ, истребљење шизматика.
Објављено: 06.02.2023.
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ВРБАСКЕ БАНОВИНЕ У НДХ (5. део)
СА ВЕЧЕРЕ У САМОСТАНУ КРЕНУЛИ У КРВАВИ ПИР
Фебруарски злочин над Србима 1942. изазвао је пажњу истражних органа нових југословенских власти, војних и цивилних, у ослобођеној Бањалуци 1945. године.
Срески народни одбор, као орган нове власти у Бањалуци, располагао је 9. новембра 1945. податком о око 2.300 убијених Срба, “људи, жена и дјеце” у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама. Четири дана касније Окружна комисија за испитивање ратних злочина окупатора и њихових помагача посједовала је извјештај да су Срби у тим селима “поубијани, поклани, натицани на бајунете све од дјетета у колијевци до стараца и старица до 90 година”.
У злочину “једна група од седам усташа била је најкрвавија, а чија се имена за сада још не знају”.
Улога римокатоличког свештеника Мирослава Филиповића - фра Томислава из самостана на Петрићевцу, у злочину над Србима у селима код Бањалуке 7. фебруара 1942, заслужује нешто више пажње. Наиме, осим што је био један од главних подстрекивача и организатора покоља, Мирослав Филиповић - фра Томислав лично је учествовао у убијању људи. По послијератном свједочењу учитељице Добриле Мартиновић, фра Томислав ушао је са 12 усташа у њен разред у основној школи у Шарговцу и тражио од ње да из клупа изведе једно српско дијете. Учитељица је, не слутећи шта се спрема, извела Радојку, једанаестогодишњу кћерку Ђуре Гламочанина, коју је фратар “заклао пред осталом дјецом, учитељицом и усташама”. Потом је у учионици наступила паника међу осталом дјецом, која су вриштала и јаукала.
Српска дјеца су изведена испред школе и убијена, о чему је свједочила и учитељица Марија Шуњић. У школском дневнику остало је забиљежено да су Радојка Гламочанин и остала српска дјеца “умрли 7. фебруара 1942. године”. Радило се о 53 дјеце, ученика основне школе у Шарговцу, премда постоји и мишљење да је убијено 52 ђака, односно да ученица Драгица Курузовић тог дана није дошла у школу.
Током покоља убијено је укупно 551 дијете у сва три села. Међу њима једанаесторо дјеце рођено је 1942, 45 дјеце рођено је 1941, 82 дјеце рођено је 1940. Поједине жене и дјевојчице биле су силоване, а потом убијене.
Бискуп Јозо Гарић правдао је Мирослава Филиповића - фра Томислава, о чему је извијестио италијански вицеконзул Фабиани 4. марта 1942. Гарић је говорио да је Филиповић “ишао да исповиједи рањенике” и “да донесе рањеницима задњу вјерску утјеху”. Ипак, Јосип Лопаревић из самостана на Петрићевцу свједочио је да је фра Томислав учествовао у покољу у селима код Бањалуке, а да је послије тога напустио овај римокатолички самостан и ступио у усташку војску, гдје је добио чин.
У логору Јасеновац као заповједник вршио је масовна убиства и злочине над затвореницима. О злочинима Мирослава Филиповића - фра Томислава свједочи и писмо Петра Пајића, римокатоличког свештеника из Врбањаца код Котор Вароша, које је упутио Фрањи Кралику, уреднику Католичког тједника у Сарајеву, након самог догађаја. У њему се каже:
“Грозно смо се огријешили пролијевањем невине крви и пљачком. Замисли само! Поклали су големо влашко село Мотике и Дракулић. Погинуло је око 2.400 људи. Поклали су и жене у породу и дјецу у бешици. Згражам се и тугујем. Прије клања навратили су у самостан на Петрићевцу. Ондје мезили, вечерали, шта ли. А онда под водством Филиповића на Дракулић. Он је и сам убио сјекиром педесет седморо. Био је сав крвав. А онда је пружио другом сјекиру... Масовна гробља све пред кућама. Наши су сељаци из сусједних села католици, све крваве јастуке односили...”.
Након ослобођења фра Томислав ухваћен је и осуђен на смрт као ратни злочинац и погубљен у Загребу 1945. Виктор Гутић осуђен је на смрт вјешањем 11. фебруара 1947. и погубљен је у Бањалуци као ратни злочинац. Премда је Гутић успио 1945. године, макар привремено, да се склони у Италију, Филиповићу није пошло за руком да искористи један од “пацовских канала”, којим је Римокатоличка црква успјела да евакуише значајан број званичника НДХ, како државних и војних, тако и црквених, укључујући и ратне злочинце.
Обојицу је стигла овоземаљска правда, премда су јој припадници поглавникове тјелесне бојне, који су поднијели највећи терет извршења злочина, успјели умаћи, осим ако неки од њих нису ликвидирани 1945. у завршним операцијама на југословенско-аустријској граници. Казна је, углавном, изостала и кад су у питању учесници и саучесници у злочину међу локалним Хрватима, јер је само један осуђен на смрт, већина на временске казне затвора, а потом су амнестирани.
Посебност злочина у селима код Бањалуке свакако је и у чињеници да су људи у тако великом броју убијени хладним оружјем: сјекирама, крамповима, ножевима, бајонетима, вилама, цјепаницама и другим оштрим и тупим предметима, а неки су и живи спаљени. Током злочина чуло се само неколико хитаца, јер су усташе пуцале углавном на оне људе који су покушавали да побјегну.
Чињеница да је планирани злочин био строго чувана тајна и да је био добро припремљен, да су Срби били изненађени, јер као лојални становници нису давали никаквог повода за насиље над њима, нити су га очекивали, утицала је на то да, са изузетком једног усамљеног случаја, Срби не пруже никакав отпор током читавог 7. фебруара 1942. Ипак, након што је злочин доспио у јавност, један број Срба са подручја Бањалуке придружио се српским устаницима и њиховој оружаној борби.
Током Другог свјетског рата (1941-1945) усташе су починиле велики број масовних злочина над Србима, како у логорским системима које је Независна Држава Хрватска основала и водила, тако и на стратиштима изван њих.
По броју убијених Срба издвајају се сљедећа подручја: Гаравице код Бихаћа (1941), Шушњар код Санског Моста (1941), Пребиловци код Чапљине (1941) и Стари Брод код Вишеграда, односно Рогатице (1942).
Ипак, ни на једном стратишту у НДХ није убијено толико Срба у само једном дану као у селима Дракулић, Шарговац и Мотике и руднику Раковац код Бањалуке 7. фебруара 1942. године, чији су становници били потпуно лојални хрватској држави и нису дали никаквог повода да злочин буде почињен над њима. Изузетак могу да чине велики системи за уништавање Срба, попут логора Госпић - Јадовно - Паг (1941) и Јасеновац (1941-1945), гдје је, с обзиром на вријеме њиховог постојања и укупан број жртава, сасвим могуће да је број људи убијених у једном дану и премашивао број убијених у бањалучкој “Вартоломејској ноћи”.
Злочини над Србима јачали су њихов ослободилачки покрет у Босанској Крајини, а једно од његових главних жаришта била је планина Козара на сјеверозападу области. Након хрватско-њемачке офанзиве против српских устаничких одреда на Козари у јуну и јулу 1942, више од 68.000 Срба са тог подручја одведено је у хрватске логоре, од чега близу 24.000 дјеце, од којих је око 12.000 убијено.
Хрватски министар Младен Лорковић изјавио је у септембру 1942: “Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја Козаре, шездесет километара дуго и готово исто толико широко подручје, које је било настањено искључиво Србима, данас је празно згариште.”