Документарни филм "Преживјела сам, идем кући" је трагична исповјест Божице Живковић-Рајлић, Србкиње, која је преживјела пакао у ужасима распада и ратова на подучију бивше Југославије 1990-их...

Иако је рођена у Новој Тополи, у Босанској Крајини, послије завршеног Учитељског факултета, добила је посао наставнице историје и географије у основној школи у већинском муслиманском селу Подрашје, надомак Сребреника, Тузланског среза. Ту је учила муслиманску дјецу свему што зна, а највише да буду вредни и поштени људи. Гледала је на њихову дјецу, као на своју.

Ту у том селу Божица је дочекала почетак ратних збивања, односно читава ситуација се нагло погоршала након муслиманског злочиначког напада на колону Југославенске Народне Армије, која се 15. маја 1992. године повлачила из касарне у складу са споразумом цивилних власти града Тузле. Било је на стотине мртвих и рањених војника ЈНА... Аутобуске везе више нису радиле, није имала где и како побјећи на србску страну.

Њен комшија, муслимански свештеник, ефендија је помогао да пребјегне код своје колегинице из факултетских дана, у србско село Јасеница, које је такође у муслиманском окружењу. Ту је провела свега пар недеља.

Њена голгота је започела уочи Петровдана, 11. јула 1992. године, када је ухапшена од муслиманске цивилне полиције у Јасеници, те одведена у свој стан у Развршју. Дан касније, по њу је дошла муслиманска војна полиција Армије Босне и Херцеговине, са намјером да је води на информативни разговор у Сребреник, у основу школу. Оптужена је да има радио-станицу и да је шпијун Војске Републике Србске.

Услиједио је Дантеов пакао, јер су је муслимански војници тог дана сурово тукли, пет сати без престанка, да је једва остала жива. Касније су је пребацили у један приватни муслимански затвор у Сребренику, гдје је тортура настављена.

Једна жена хрватске националности јој је тајно достављала храну, али и помогла да успостави контакт са својом породицом у Новој Тополи и Комисијом за размјеном заробљеника Републике Србске. Међутим, муслиманска страна је намјерно мјесецима вршила опструкцију, дајући лажне исказе да је она добро, да хоће да се уда за муслимана и сл.

Слободу је угледала у Бијељини 3. маја 1993. године, а у родном мјесту је дочекало 1.500 рођака, пријатеља, комшија, суграђана... и то јој је био најсрећнији дан у животу.

У септембру 1993. године одлази у Окучане, односно Западну Славонију, на територију РС Крајине, гдје је добила посао наставнице у школи. Ту је успјела да се уда и заснује породицу, добије ћерку.

Агресијом хрватске војске и полиције на РС Крајину, почетком маја 1995. године у злочиначкој акцији "Бљесак", из Западне Славоније прогнано је скоро 20.000 Срба, а Божица се поново нашла у колонама прогнаних, овај пут са дјететом у наручју. Долази код родитеља. Ту је била без посла, све до септембра 1996. када је добила посао са супругом, код Влашића.

Кад год дође нека годишњица заробљавања, парастоса, њој се слике враћају и поново проживљава тај пакао. Са многим другим женама, које су такође проживјеле тортуре у босанско-херцеговачком рату 1992-1995... основала је Удружење жена жртава рата Републике Србске.

Овај филм је изашао у продукцији РТРС-а, септембра 2016. године.
Режисер Милан Петковић.