Документарни филм "Вапај тишине" је српски документарац који говори о судбинама несталих Срба у Хрватској током Отаџбинског рата 1990-их година, када се распадала СФРЈ.

Овај филм је урађен у продукцији Удружења за нестала и насилно одведена лица у Хрватској, са седиштем у Вуковару. Према евиденцији тог удружења у Хрватској од 1991-1995 има најмање 3.000 особа српске националности који се воде као нестали. 

Ово удружење је снимило филм у јако тешким условима, са аматерском камером, желећи да покажу свету истинум која се већ деценијама сакрива у домаћим, а и светским медијима. 

У овом документарцу говори и вуковарчанка Ружица Спасић, председница споменутог удружења, чији је син нестао током злочиначке акције "Олуја", у августу 1995. године, када се Српска Војска Крајине повлачила из Книна, према Кореници. Ту на том потезу 5. августа 1995. нестао је њен Дражен Спасић са својим друговима: Саша Малеитић и Фатимир Гегић.

Чланови овог удржења су боравили на подручију Баније, Кордуна, Лике, Книна, две недеље, где су посетили неколико масовних гробница. У Книну им то није дозвољено. 

Поред Ружице Спасић, у филму говори и Мирко Илић, који годинама трага за судбином свог оца Марка Илића (рођен 1919). Марко Илић је нестао у рејону Ораховца, у Западној Славонији, када су га хрватски бојовници одвели заједно за 20 мештана у непознатом правцу. Милијана, трага за својим мужем Јовом, који је нестао првог дана "Олује" у северној Далмацији, на планини Козјан. 

У филму се такође приказују и масовне гробнице у Глини, локација Селиште, месно гробље "Каварин", где се налази на десетине крстова са ознаком НН. 

За жртве и нестала лица у мају 1995. када су хрватска војска и полиција окупирале Западну Славонију у злочиначкој акцији  "Бљесак", говори Анка Вујић чији је син Борислав нестао Миливоје Ковачевић.