Легенда домаће кошарке, један од најбољих играча у историји Црвене Звезде, магистар правних наука, доктор филозофије и аутор неколико књига о капитализму и модерном олимпизму, Љубодраг Дуци Симоновић – био је гост у ауторској емисији Дејана Јелаче, првој у седмој сезони приказивања (март 2015.).

***

Дуци Симоновић је за репрезентацију СФРЈ играо 109 утакмица, у дресу Црвене Звезде освојио је две шампионске  туле, три национална купа и Куп победника купова, био најбољи играч Европе, проглашен је за најбољег кошаркаша света 1972. године…
 
Дуци Симоновић је коментарисао филм „Бићемо прваци света“:
- „У светлости тог филма, да тако кажем, те прљаве ствари које су се дешавале су уклоњене, и то сад добија неку историјску димензију, да тако кажем. Зато што ће ови млади људи убудуће гледати један филм који је у ствари историјски фалсификат и добијаће потпуно погрешну слику о времену у коме смо живели и поготово о тој репрезентацији која је освојила златну медаљу“…

Дуци каже да не могу да се раде филмови на „темељу митолошког романтизма“, поготову не после четрдесет година…
- „Ту постоји један историјски моменат… али, тим пре треба говорити на историјски начин о историјским догађајима… Не можеш ти на примитивни митолошки начин да и да даш личности које не заслужују уопште да буду третиране на тај начин, да буду митолошки ликови тих 20 на тај начин. То су све реални људи били који су газили преко лешева да бисмо ми освајали медаље. Ранко Жеравица и остали, они су газили преко лешева. И то треба дати. А не све време циле-миле, зато што си освојио медаљу… А иза тога се крије пријатељу мој, оно – `ајде да правимо паре. Као што је био онај филм о Монтевидеу, `ајде да правимо паре… то је цела прича.“
 

- „Камо среће да се тада о проблемима који су реални били, који су постојали, да се говорило отворено, камо среће! По мени, никада се та Југославија не би распала и тај крвави зверињак настао после тога. Али се то све прикривало, било са таквим, спортским… као и данас што се ради. Који год проблем темељни да се појави, онда се појављује Новак Ђоковић, или се појављују кошаркаши и тако даље… и са тим се стварају димне завесе. И уместо да решавамо проблеме који се нагомилавају на прави начин, да се јавност укључи у све то, јавност се гура на страну, управо као што је то било 1970-е године, кад је тај светски шампионат служио зато да се ствара слика – Југославија, сви смо ми браћа и сестре, а иза тога се у ствари крила једна провалија. Ми смо били на ивици провалије и тај светски шампионат је само прикрио то да се налазимо на ивици провалије. О томе се ради. Зато ја са говорим, са ове дистанце историјске дистанце кад се гледа, то су биле лажне слике које су стваране путем тих спортских догађаја у нашој земљи…“

У Задру 1971. године, у хали "Јазине" 8.000 гледалаца скандира: ЦИГАНИ, СРБЕ НА ВРБЕ…
- „То је за мене био симболичан распад Југославије, кад је експлодирао тај неоусташки покрет (МАСПОК), и он је само показао, као што сам рекао, на којој провалији зјапи та Југославија. И да је требало све урадити да се спречи да се тај један неоусташки покрет развија, да се после увуку у институције у Хрватској, касније су се развијале код нас јако лоше ствари у Србији. Зато што није постојала воља да се сређују те битне ствари…“

- „Махање застава је заправо прикривало тај смрад који је избијао са свих страна и који није могао да се елиминише махањем са заставама… Зато сам ја против тог митолошког романтизма… јер та Југославија се распала. И ако човек данас ради филм о том времену онда у то мора да буде укључено и оно због чега се та земља распала. Ако је све било `циле-миле`, па зашто се та земља у једном крвавом обрачуну распала? Значи да су постојале темељне ствари које су биле прикриване…“
А средином седамдесетих – батине у Словенији…