БИТКА НА ЧЕМЕРНУ 1915
Битка на Чемерну је назив за жестоку битку у новембру 1915. године када су удружене снаге Војске Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе браниле одступницу главнини србске војске која је била у процесу повлачења ка Грчкој, преко Албаније.
Србско-црногорске снаге су на овој планини Чемерно (недалеко Краљева и Чачка), на левој страни реке Ибар и северно од реке Студенице имале велике губитке, преко 2.000 мртвих, а аустро-угарска војска три пута мање.
Циљ Аустро-Угарске војске је био да пресече ибарску долину и онемогући повлачење главнине србских армија на југ. Како то није успело, аустро-угарска војска је кренула јужније и усмерила напад преко Мојковца. Поједини историчари тврде (међу њима и Јован Радовић) да је Србска војска и Врховна команда спасена ту на планини Чемерно.
После Првог светског рата, на том месту жестоких окршаја подигнут је само спомен крст, где се одржава парастос за погинуле јунаке. А спомен-капела је у плану да се изгради.
ПРЕТХОДНИЦА
У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.
Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије
Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.
Савезници су одмах после победе Срба у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица.
Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. године код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.
.jpg)
Артиљеријски пук Србске војске у Мачви
Аустроугарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на планини Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустроугарске снаге значајно успорене и заустављене односно остварили су пирову победу.
Аустроугарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових (свежих) јединица, па је нови удар направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. Борбе су биле жестоке и крваве, а хиљаде војника је изгинуло на обе стране, рањених још више.
Почетком децембра те године стање на фронту међу Србима је било веома тешко, чак се очекивала и капитулација. Међутим, Врховна команда Краљевине Србије шаље генерала Живојина Мишића на Рајац, који за пар дана успева консолидује Прву армију и већ 14. децембра у потпуности сломи и порази ра аустроугарску војску која се повукла у паници и нереду према Босни.
ОПИС БИТКЕ
На такозваном југозападном фронту у одбрани народа, отаџбине и темеља србске државе биле су Прва и Друга армија, са око 36.000 људи од Александровца до Ивањице. На Чемерну је дејствовало 17.600 војника, а око 4.500 коња и волова вукло је артиљеријско оружје.
Ова битка се одвијала на планинском венцу: Врановац - Троглав и Чемерно. Србским снагама командовао је пуковник Милош Васић, комадант Дунавске дивизије II позива. Поред њега србским снагама су комадновали Иван Павловић, комадант Ужичког одреда и Мило Сајчић, комадант Доњовасојевићке бригаде из околине Берана.
Са србске стране борили су се Студенички одред, Ужичка војска, друго и трећепозивци из Ужица, Косјерића, Пожеге, Ариља и делом Ивањице. Највећи број погинулих био је на Чемерну и простору званом Смрдључ (планински врх). А Смрдључ није случајно добио тај назив. Потомци преживелих бораца кажу да је Смрдључ добио назив због непријатног мириса који се ширио од распаднутих тела погинулих војника.
Пејсаж са Чемерна
Тог 11. новембра 1915. године пао је снег преко једног метра. Аустријанци, предвођени генералом Кевешом изгубили су 625 људи које су покопали. Процењује се према подацима да је у овом важном боју страдало око 2.000 војника са србске стране.
ПОСЛЕДИЦЕ
Када је окопнио снег и када су се промениле политичке прилике, Аустријанци су 1935. године платили су да се ископају кости њихових војника и пребаце у домовину. Кости наших предака још су расуте по овој планини. Никада није направљена листа погинулих, никада ни један војник није достојно сахрањен.
Значај ове неправедно заборављене битке је у томе што су србско-црногорске снаге значајно успориле напредовање непријатеља према Студеници, чиме је осигурана одступница главнини Србске војске за повлачење преко Албаније и Црне Горе. Крајем 1915. године србска војска је била у дефанзиви, нападнута са три стране, а краљ, команда, главнина војске и много народа налазили су се на подручју Рашке док су наши јунаци одолевали Аустро-Угарима на Чемерну.
То је била последња одбрана, којој је претходило неколико мањих сукоба на Троглаву, Јелици, Врановцу и другим местима на потезу од Краљева ка Студеници. На Чемерну су и данас видљиви остаци ровова, који сведоче о страдању србских одреда који су штитили одступницу државном и војном врху, војсци и народу и тако, омогућивши њихово уништење и дајући значајан допринос очувању и каснијем васкрсу србске државе након албанске голготе и Солунског фронта.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Ова битка је из непознатих разлога запостављена и није је јој дата адекватна пажња, наручито после Другог светског рата. Деценијама овде на сам врх планине Чемерно готово да није долазио. Поготово од државних институција.
Помен на ове ратнике организовали су потпомци погинулих ратника Студеничког одреда Дринске дивизије и Ужичке војске, братство „Јован Бојовић“ из Краљева, удружење „Краљевина Србија“, мештани околних села, град Краљево, општине Ивањица и Лучани и многобројни поштоваоци Војске Краљевине Србије.
Помен србским дивјунацима почетком 21. века
У част палим борцима подигнут је крст, мало испод самог врха планине, где се сваке године одржава поменути помен. У плану је и изградња спомен-капеле, где ће бити постављене мермерне плоче са именима погинулих, која буду пронађена у архивама.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О Боју на Чемерну до данас није снимљен ниједан документарни филм.
Књига је написана само једна и то тек 2018. године на стогодишњицу завршетка Првог светског рата је објављена књига "Битка на Чемерну", а аутор је Живојин Стефановић из Краљева.
Tags:
Посећено је:
5,413 пута
Број гласова:
84