РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
Република Српска Крајина (РСК) је била најзападнија српска држава, самопроглашена република, међународно непризната, која је постојала од децембра 1991. до августа 1995. године и коју су већински настањивали православни Срби.
Обухватала је територије: Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Западне Славоније, Источне Славоније, Барање и Западног Срема.
Основана је на територији некадашње авнојевске Хрватске, која је у то вријеме такођер била самопроглашена и међународно непризната република.
РСК је заузимала површину од 17.028 km², што је око 30% територије CP Хрватске. Главни град РСК био је Книн (12.000 становника).
Независност Републике Српске Крајине званично није признала ни једна држава свијета, укључујући и тадашњу СР Југославију.
ГЕОГРАФИЈА
Република Српска Крајина се простирала правцем сјевер - југ, односно исток - запад (мањим дијелом) и имала је облик издужене елипсе. Дужина РСК од хидроелектране Перуча до села Градац на лијевој обали ријеке Купе на Кордуну (југ - сјевер).
Према истоку код Брезова Поља на планини Папук у Западној Славонији била је 350 километара, а од села Апшевци у Западном Срему (југ) до границе са Мађарском на ријеци Дунав (сјевер) око 100 километара.
Национални парк Плитвичка језера
Ширина РСК од села Доњи Земуник код Задра до тригонометра Орловац (1.485 метара), на сјеверни падинама планине Динаре на границе са БиХ била је 86 километара, а од села Уштица на десној обали ријеке Саве до Јасеновца, свега четири километара.
Гранична линија са Републиком Хрватском и муслиманско-хрватском федерацијом БиХ (линија сјевер) износила је 200 километара, а гранична линија УНПА Југ износила је 230 километара.
Значајно је напоменути да је РСК преко Карина у Далмацији имала излаз на Јадранско море.
Република Српска Крајина је због свох природног положаја имала неколико природних љепота: Национални парк Плитвичка језера, Копачки рит, Петрова Гора, Доњи Карин, Слапови Крке, врело Цетине, врело Уне, ријека Корана и др.
АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЈЕЛА И УПРАВА
РСК је била састављена од три енклаве:
Книнска Крајина укључујучи Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Банију.
- У њен састав су улазиле сљедеће општине: Бенковац, Војнић, Вргинмост, Глина, Грачац, Двор, Доњи Лапац, Дрниш, Книн, Кореница, Костајница, Крњак, Обровац, Петриња, Плашки, Слуњ, Српска општина Задар, Српска општина Сисак (Цапраг).
Западна Славонија.
- У њен састав су улазиле сљедеће општине: Грубишно Поље, Дарувар, Окучани, Пакрац, Новска, Подравска Слатина. Већина њих је била под контролом хрватских јединица са краја децембра 1991. године. РСК је контролисала само Новску, Окучани и дио Пакраца.
Источна Славонија, Барања и Западни Срем
- У њен састав су улазиле сљедећи општине: Бели Манастир, Вуковар, Даљ, Српска општина Винковци (Мирковци), Српска општина Осијек (Тења).
Ове територије званично су биле географске регије. Корпуски крајишке војске су биле дислоцирани по начину једна регија - један корпус. По регијама је био и попис становништва Српске Крајине.
Насеља
Под контролом РСК су била сљедећа насеља:
Бели Манастир, Бенковац, Бискупија, Боричевац, Борово Село, Цетинград, Двор на Уни, Доњи Лапац, Дрниш, Ервеник, Ердут, Глина, Грачац, Вргинмост, Хрватска Дубица, Костајница, Јагодњак, Јасеновац, Ловинац...
Затим Кистање, Книн, Кореница, Крњак, Мајур, Маркушица, Масленица, Негославци, Нуниц, Обровац, Окучани, Петриња, Плитвице, Раковица, Саборско, Слуњ, Свети Рок, Шодоловци, Стрмица, Топуско, Трпиња, Удбина, Војнић, Врховине, Врлика, Вуковар.
ИСТОРИЈА
Поријекло српског становништва на тим територијама датира из дубље прошлости, иако су масовна насељавања започела тек почетком 16. вијека. Први помен Срба на тим просторима датира са почетка 9. вијека, када Србе спомиње франачки хроничар Ајнхарт.
Исти хроничар не спомиње Хрвате као народ, него Гудушчане и Панонце. Ти први помени Срба вежу се за просторе Далмације.
Два велика српска манастира саграђена су у времену прије почетка напада Турака на Србију. Та два манастира су: манастир Крупа саграђена 1317. и манастир Крка саграђен 1350. године, које је зидала царица Јелена, сестра цара Душана Немањића.
Насупрот томе српско становништво које је живјело на просторима Источне Славоније, Барање и Западног Срема насељава те просторе још од времена сеоба јужнославенског становништва у Панонску низију у 5. вијеку.
Још за вријеме првих сеоба Срба, док је Србија била под османлијском влашћу, Срби су кретали на запад у потрази за просторима на којима би могли да несметано настављају свој живот. Таквим помјерањем дошло је до насељавања у тадашњу Хабзбуршку монархију.
Бечки двор је понудио Србима да се населе у пограничним дијеловима монархије, на граници са подручјима под турском влашћу. Срби су то прихватили уз повластице које су се односиле на додјелу земљишта и ослобађање од плаћања пореза. Тако настаје Војна крајина (1533.), по којој је касније и Република Српска Крајина добила име.
Аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине 1878. одлуком Великих сила на Берлинском конгресу, престаје опасност од напада Османлија на границе Монархије и тада престаје да важи управа Војне крајине (1881. године). Срби који су били војници у Војној крајини наставили су свој живот на тим просторима сада као слободни замљорадници.
Од тих времена ови простори су углавном насељени православним становништвом. Да би Војна крајина постала део Хрватске и Славоније, Сабор је 11. маја 1867. донео одлуку да је српска нација равноправна и једнака хрватској, чиме је призната конститутивност Срба и једнакост са хрватским народом.
Након укидања војне организације интензивирала је политичка активност Срба у Аустро-Угарској монархији. Било је стварано неколико странака, од којих неки су имали сарадњу са странкама Хрвата. Али број хрватских политичара, као што су Анте Старчевић и Јосип Франк гледали на Србе као на уљезе на овом подручју које треба отјерати, па су ширили србофобију. Док су Срби добили подршку од бана Куена-Хедервари који је био постављен из Будимпеште, неки хрватски политичари тражили заштиту у владајућим круговима у Бечу.
Након слома Аустроугарске на крају Првог светског рата у јесен 1918. године, јужнословенске земље су затражиле уједињење са Краљевином Србијом, која се тада простирала од Битоља до Дрине и од Суботице до Улциња.
Тако је 1. децембра 1918. настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, гдје је и РСК ушла. Међутим, ова држава је била централизована па и није одговарала већини Хрвата који су жељели потпуну независност. Све ово је изазвало низ политичких криза.
Према попису становништва 1910. године православни Срби у хрватско-славонском граничном подручју бивше Војне крајине бројали су око 650.000 људи. Једанаест година касније, у попису 1921. години на подручју Хрватске, Славоније и Срема живело је 764.901 Срба.
Од тога 658.769 на простору бивше Војне крајине и 106.132 у Далмацији.
Други свјетски рат и геноцид над Србима
У Другом свјетском рату српско становништво на подручију Независне Државе Хрватске, гдје је ушла и РСК било је биолошки угрожено јер је Павелићев режим, потпомогнут од Ватикана и Римске курије спроводио геноцид над српским, јеврејским и ромским становништвом.
Хрватски логор Јасеновац - индустрија смрти
Тако је усташка НДХ за четири ратне године 1941-1945 прогутала више од 1.000.000 православних Срба, који су убијани у концентрационим логорима (Јасеновац, Јадовно, Керестинац, Јастребарско, Градишка, Доња Градина...), живи спаљивани у својим кућама, бацани у бунаре и др. Такође, најмање 250.000 Срба је покатоличено у НДХ, највише у Славонији и на Банији и Кордуну... што и јесте био циљ Ватикана.
О овоме постоје и бројни докази што су поједини аутори записивали у рату и након рата, али су југославенске комунистичке власти након 1945. забрањивале да се пише и прича о усташком геноциду над Србима, јер је то наводно била пријетња братству и јединству, тековини на којима је сазидана друга јужнославенска држава.
Штавише, бројни усташки крволоци су измакли правди, јер комунистичке власти нису биле истрајне у својој намјери да казне све џелате који су убијали највише српску нејач.
Хрватско прољеће
Драстичан притисак на Србе у Хрватској током постојања СФРЈ је био покушај елиминације Срба из политичког, економског и културног живота у јеку МАСПОК-а 1971. године, који је оцјењен као деструкриван и шовинистички.
Прављени су спискови непожељних Срба, агитовало се поново за "хрватску стројницу о хрватском рамену" итд. Све више је нагињало ка усташкој идеологији из Другог свјетског рата.
Када је дошло до усијања, Централни Комитет Савеза Комуниста Југославије и Јосип Броз Тито пресјекли су хрватски покрет, на чувеној сједници у Карађорђеву код Бачке Паланке.
Међутим, у карактеристичном потезу „поравнавања“ смијењено је и вођство Савеза Комуниста Србије „због либерализма“. Овај потез за Хрвате није имао конкретног ефекта јер је Устав из 1974. године омогућио даље дјеловање сепаратистима.
СТВАРАЊЕ РС КРАЈИНЕ
1990.
Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у СР Хрватској је побједила проусташка странка Хрватска Демократска Заједница и Фрањо Туђман. Они су у свом политичком програму јасно истицали жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ.
У цијелој СР Хрватској владала је велика еуфорија због побједе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелић, Алојзије Степинац, Макс Лубурић, Јуре Францетић и др...), усташки поздрави и чути усташке пјесме.
Србима у авнојевској Хрватској је то будило аветна сјећања на прогоне и геноцид из доба НДХ.
Др Јован Рашковић - Ћаћа од Крајине
Сукоби Хрвата и Срба у Хрватској симболично су почели на ногометној утакмици између београдске Црвене звезде и загребачког Динама 13. маја 1990. на којој је дошло до масовне туче навијача и тоталног демолирања Максимирског стадиона. Сукоби и туче су се посље наставили и на загребачким улицама. Нереди на Максимиру су послужили новој власти, коју су форимирали ХДЗ и Фрањо Туђман дан посље ове неодигране утакмице, како би очистили МУП Хрватске од српских кадрова.
Међунационални односи Срба и Хрвата су након формирања нове Владе из дана у дан погоршавали. Хадесезовска власт је убрзо измјенила државне симболе (петокрака је замјењена шаховницом) и најавила доношење новог Устава у децембру у којем би Срби изгубили статус конститутивног народа. Одговор Срба, на ове претње, био је формирање Српског Националног Вијећа, организовање референдума о аутономији и блокирањем друмског и жељезничког саобраћаја у околини Книна — што су хрватски медији назвали подругљиво „Балван револуција“. Тиме је пресјечен пут између Загреба и Сплита.
Власт СР Хрватске у Загребу је током љета донијела одлуку да формира себи и оружане снаге. Већ у прољеће 1990. су преузели контролу над Полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања из земаља Варшавског уговора, али и Јужне Америке... за потребе резервног састава Полиције, чланова Хрватске Демократске Заједнице и ХОС.
Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади Хрватске. Створене су паравојне јединице у СР Хрватској. КОС ЈНА је снимио филм о овом злочиначком подухвату, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Власти СР Хрватске су ово назвали "србо-четничка пропаганда". Касније је Стјепан Месић 2001. године потврдио да је то била истина.
Од маја 1990. до септембра 1991. године тензије су расле из дана у дан, а ситуација се погоршавала. И Срби у Хрватској су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине у свим дијеловима СР Хрватске. Редовно су се могли видети и усташки графити, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и пријетећа писма у којима је стајао потпис „ХДЗ“.
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, или су суспендовани. Дјеца у школама су психо-физички малтретирана. У стамбеним зградама постојали су одређни чланови ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Специјални одреди хрватске полиције су распоређивани на територијама са већинским српским становништвом. Њихов задатак је био напади на Србе цивиле, а касније и на касарне ЈНА. То су били први кораци ка стварању државности Републике Српске Крајине која је започета у Книну, а касније је проширена на шире просторе на којима је српско становништво представљало већину.
Крајем 1990. у хрватском Сабору је изгласан тзв. Божићни Устав који је довео до усијања међунационалне односе Срба и Хрвата у Хрватској, јер су Срби избачени из Устава као конститутивни народ и сведени на националну мањину.
То је довело да странка СДС Јована Рашковића прерасте у покрет против хрватског државног тероризма.
1991.
Током прољећа 1991. дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село и др.
Дана 25. јуна 1991. хрватски националисти су нападали и касарне ЈНА:
- Сплит 6. маја 1991,
- Вараждин 19. септембра,
- Бјеловар 29. септембра.
Сабор СР Хрватске проглашава независност 25. јуна, док југославенска Влада је дан касније ту одлуку прогласила неважећом и шаље у западне дијелове земље јединице ЈНА и Савезне Полиције да спријече те илегалне одлуке.
Упад хрватске полиције у Борово Село
Дана 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника СР Словеније, СР Хрватске и остатка СФР Југославије уз посредовање Европске заједница, гдје су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три мјесеца.
Током љета 1991. у свим дјеловима СР Хрватске нападане су касарне ЈНА од хрватских паравојника и полицајаца. Поред тога у свим мјестима гдје је била национално мјешовита средина долазило је до напада на Србе: Вуковар, Сисак, Госпић, Шибеник, Сплит, Ријека, Осијек, Дубровник, Карловац, Славонски Брод, Задар, Жупања, Винковци и др.
Тако су кренуле и колоне прогнаних Срба у СР Србију или СР Босну и Херцеговину, јер се тамо још није водио рат. Током 1991. започеле су масовне ликвидације Срба по градовима, да се заплаше остали и напусте дио под контролом Хрватске.
Само у Сиску гдје није било борбених дејстава је ликвидирано преко 610 Срба цивила, док у Вуковару 400 цивила прије и током самог рата, а у Осијеку је убијено стотинак Срба цивила. Срби су одвођени из Загреба и у логор на Пакрачкој пољани је ликвидирано најмање 300 Срба цивила из неколико градова. Док је у Госпићу у три дана између 16. и 18. октобра 1991. године у граду Госпићу, припадници хрватске војске хапсе 240 Срба и одводе их у непознатом правцу. Међу њима је било 48 жена.
Јединице ЈНА су 18. новембра ослободиле Вуковар, а дан касније и Борово Насеље посље 80 дана тешких борби. Том приликом је највећи дио хрватских паравојника ухапшен и наредних мјесеци им је суђено пред Војним судом у Београду.
Током јесени, од октобра до краја децембра хрватске паравојне снаге су у Западној Славонији и Билогори извеле три злочиначке операције: "Откос", "Оркан" и "Стријела". Десетине хиљада Срба цивила се нашло у колонама ка Босни.
Република Српска Крајина је формирана 19. децембра 1991. године тако што је усвојен и проглашен први Устав РС Крајине у Книну.
Децембра 1991. године, након низа неуспјешних прекида ватре, Уједињене Нације су размјестиле мировне снаге у дијелове СР Хрватске које су држали Срби. Плави шљемови су распоређени да би се надгледао и одржавао споразум о прекиду ватре, све до коначног ријешења. Циљ је био да се заштити све становништво на територијама које се нашло под контролом УН.
РСК је у почетку имала у свом саставу 28 општина, али непогодност распореда територија који је био веома узак појас уз границу са Босном и Херцеговином стварајући јако дугачку границу, и мали број становника били су предуслов за слабљење одбрамбених позиција Војске РСК.
Тако је у честим офанзивама Хрватског Вијећа Одбране (ХВО), војске Хрвата из Босне и Херцеговине, Република Српска Крајина остајала без многих својих стратешких позиција. Долазак снага Унпрофор-а доноси једну врсту олакшања, али не и престанак борби које су трајале све до аугуста 1995. године.
1992.
Двадесет прво примирје по реду под покровитељством Уједињених Нација је почело јануара 1992. На дан 7. јануара 1992. Емир Шишић, пилот ЈНА је оборио хеликоптер Европске заједнице који је ненајављено летео из Београда у Хрватску преко ваздушног простора Мађарске. Том приликом је погинуло 5 посматрача.
Европска заједница је признала Хрватску 15. јануара 1992. Мандат снага Унпрофор-а је убрзо проширен и на "ружичасте зоне", које су обухватале велики део Крајине, а нису биле обухваћене првим споразумом. Хрватска је званично постала чланица Уједињених Нација 22. маја 1992.
ЈНА се постепено повлачила из авнојевске Хрватске, а Срби из Крајине задржали су територије.
Сукоб у Хрватској је настављен, али у слабијем интезитету. Хрватске снаге су извеле неколико мањих операција које није зауставило чак ни присуство снага Уједињених нација.
Хрватској није одговарало одржање статуса кво посље одласка ЈНА, па је вршила нападе на разним дијеловима, да би преузимала територију. Злочиначке операције у овом периоду су:
- Миљевачки плато, јун 1992.
- Операција Тигар јул 1992.
- Конавли, септембар 1992.
- Влаштица, септембар 1992.
- Крижево Брду код Задра.
Крајем јула 1992. године у Београду под неразјашњеним околностима умире др Јован Рашковић, народни трибун крајишких Срба. Он није био за било какву ратну опцију.
1993.
Почетком 1993. године хрватска војска и снаге МУП-а Хрватске су напали 22. јануара 1993. подручје Равних котара близу Задра и Бенковца. Жестоке борбе су трајале до прољећа. У њима су учествовали осим осталих хрватских јединица и елитне гардијске бригаде, а са српске стране осим СВК и Милиције Крајине и неколицина добровољаца из Србије и Црне Горе.
Село Дивосело у Лици - сравњено са земљом
Операција "Медачки џеп" извршена је у септембру 1993. године, кад су хрватске снаге опустошиле малу област у планинама у личком региону. Убијено је 88 људи, међу њима већи број стараца и жена, док је 4 лица нестало и то све старијих годишта... Све процјене говоре да су и они убијени. У овој агресији хрватске војске на српску територију није било рањених.
Села Дивосело, Читлук и Почитељ сравњена су са земљом. Након престанка злочиначке операције потписан је споразум којим се извршила демобилизација "Медачког џепа" и његово стављање под пуну контролу УН.
Током спровођења споразума дошло је до сукоба између канадских и хрватских војних снага. Оваква промјена понашања једног дијела трупа УН у нетолерисању кршења резолуција и спровођењу споразума била је изненађење јер су трупе УНПРОФОР-а најчешће избјегавале борбу и нису биле мотивисане да узму учешће у процесу спровођења мира.
Посље ове операције и оваквог одговора УНПРОФОР-а, хрватска војска није извршила ниједну офанзивну акцију следећих 12 месеци. Хашки трибунал је касније испитивао хрватске официре Јанка Бобетка, Рахима Адемија и Мирка Норца због оптужби за ратне злочине током ове акције, али нису процесуирани.
Углавном, хрватске снаге су наставиле рат у Босни и Херцеговини, односно нападе на Србе.
У љето1993. године у Великој Кладуши дошло је до споразума муслимана са представницима РСК и Републике Српске. Тако је створена Аутономна покрајина, а касније Република Западна Босна, коју је предводио Фикрет Абдић, успјешан привредник. Они су се такође борили против сљедбеника Алије Изетбеговића.
1994.
Алија Изетбеговић, ратни вођа муслимана у БиХ и Фрањо Туђман, предсједник Хрватске, потписују споразум 18. марта у Вашингтону о оснивању муслиманско-хрватске Федерације. Овим споразумом Хрватска склапа мир са муслиманима чиме врши тактичке припреме за борбу против Срба.
Марта 1994. власти РС Крајине су у руској амбасади у Загребу потписале споразум о прекиду ватре.
Крајем 1994. хрватска војска је неколико пута интервенисала у Босни: од 1. до 3. новембра у злочиначкој операцији "Цинцар" код Купреса и од 29. новембра до 24. децембра у злочиначкој операцији "Зима 94" на Динари и код Лијевна. Ове операције су предузете да би се смањио притисак на Бихаћки џеп и да би се пришло Книну са сјевера и тако покушало да се окружи са три тране.
Споразум о сарадњи: Милан Мартић и Фикрет Абдић
Током овог периода вођени су неуспјешни преговори између власти Хрватске и Републике Српске Крајине у којима су посредовале УН. Теме су биле отварање за саобраћај дела ауто-пута Загреб-Славонски Брод код Окучана, као и статус Срба у Хрватској.
Савез РСК и Републике Западне Босне је опстао до септембра 1994. године када су снаге Петог муслиманског Корпуса окупирале Велику Кладушу.
1995.
Почетком маја 1995. хрватске војно-полицијске снаге нападају подручије Западне Славоније у злочиначкој акцији која је носила кодни наслов "Бљесак". У року од три дана прогнано је скоро 20.000 Срба, а око 300 их је убијено, док је више од 1.000 завршило у логорима.
Док је ово трајало Војска Републике Српске, као и остали корпуси СВК нису реаговали. Једино је у Западну Славонију дошао један одред Специјалне Милиције из Книна.
Напуштање родног прага и одлазак у беспуће
У Женеви је 2. августа 1995. дошло до потписивања плана "З-4" са српске стране, односно представници РСК, али хрватска страна није то хтела да потпише. Чак и када је Питер Галбрајт, амерички амбасадор у РХ дошао дан касније код Туђмана, овај није хтео више да га прими.
Хрватске снаге су 4. августа 1995. године уз помоћ НАТО пакта и Петог муслиманског корпуса ткз. Армиј БиХ започеле злочиначку операцију „Олуја“, током које је заузела највећи део Републике Српске Крајине, чиме је она практично престала да постоји.
За вријеме „Олује“ је прогнано најмање 280.000 српских цивила , а преко 3.500 Срба је погинуло или се води као нестало. Хрватски наоружани одреди су на више мјеста пресјецали избјегличке колоне и починили страшна злодјела. Такође, авиони Ратног ваздухопловства РХ су бомбардовали Петровачку цесту у западној Босни, почињен је масакр у Двору на Банији.
Прогнани Срби одлуком хрватске државе изгубили су право на своју имовину. На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска држава извршила погром, са свим елементима геноцида. Већина становника српске националности избегло је у тадашњу СР Југославију и Републику Српску.
1996-2000
Преостале територије РСК: Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1. јануара 1998. године долазе под управу Републике Хрватске мирним путем и преговорима по завршетку рата у Републици Хрватској. Ово је урађено у складу са Едрутским мировним уговором.
Према подацима невладине организације „Веритас“, у Хрватску се вратило свега око 40.000 Срба, мање од 15% прогнаника. Повратници су углавном старци. Њима нису у потпуности обезбјеђени основни услови за живот и изложени су дискриминацији, нарочито у руралним подручјима, гдје је било чак и убистава.
Српским повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запосједнута од стране Хрвата, како локалних, тако и избјеглица.
Влада Републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике нечињења у стварању услова, највећи број повратника је незапослен.
Према скоријим подацима, у Хрватску се вратило око 70.000 Срба, али су и они каснијих година напуштали Републику Хрватску због дискирминације.
СТАНОВНИШТВО
Распрострањеност Срба у СР Хрватској према званичниом попису.
| Година |
1948 |
1953 |
1961 |
1971 |
1981 |
1991 |
| Број становника |
543.795 |
588.756 |
624.991 |
627.000 |
531.502 |
581.661 |
Највећи удео Срба, 1991. године, је био у општини Доњи Лапац и то преко 95%. Поред тога Срби су 1991. године чинили велику већину скоро 90 % у општинама Војнић, Кореница, Двор на Уни, Книн и Грачац... са 80% и Вргинмост, Глина, Костајница, Бенковац и Обровац са 60-70 %.
Половину су имали у Петрињи, Вуковару, Белом Манастиру и Пакрацу. Трећину становништва чинили су у општинама Огулин, Карловац, Новска, Сисак, Ораховица, Дарувар, Грубишно Поље, Подравска Слатина. Преко 25 % било их је у Осијеку, Винковцима, Новој Градишки, а имеђу 15 и 20 % у Нашицама, Доњем Михољцу, Славонској Пожеги, Задру, Славонском Броду.
Значајне српске заједнице постојале су и уЂакову, Бјеловару, Копривници, Кутини, Гарешници, Врбовском, Шибенику, Сињу, Имотском.
Већину су дакле имали у Западној Славонији, деловима Барање и источне Славоније, затим на Банији, Кордуну, Лици, Крбави, те деловима Далматинске Загоре и Билогоре.
У Загребу је 1991. године живјело преко 100.000 Срба, односно, чинили су 22% становништва главног града Хрватске.
ДРЖАВНИ СИМБОЛИ
Званичне ознаке Републике Српске Крајине биле су грб и застава, која је била састављена од три боје у једнаким пољима од горе према доље: црвена, плава и бијела.
На средини заставе налазио се двоглави орао са круном, који је представљао и грб Крајине.
Химна Републике Српске Крајине је била "Боже Правде", која је уједно и химна свих српских држава.
ПОЛИТИКА
У периоду свога трајања, Република Српска Крајина је имала три предсједника. По одвајању од Републике Хрватске први председник био је др Милан Бабић, који је живио у Книну и био један од главних заговорника за одвајање Крајине од Републике Хрватске у спорним периодима. По струци је био дипломирани стоматолог.
Након њега власт преузима Горан Хаџић из Источне Славоније. Посљедњи предсједник изабран на изборима 1994. године био је Милан Мартић, посље три круга гласања, који је обављао своју дужност све до пада Крајине у августу 1995. године.
У Крајини су једном одржани парламентарни и предсједнички избори. Главни фаворит на изборима била је Српска Демократска Странка која је имала и највише посланика као и дотадашња предсједничка мјеста (иако је Милан Мартић био представљен од групе грађана, њега је подржавала СДС српских земаља).
Поред СДС, која је била подијељена на СДС српских земаља и СДС Крајине, на изборима су учествовале и Српска Радикална Странка, Социјалдемократска партија Крајине и Српска партија социјалиста. Предсједници Хаџић и Мартић су уживали значајну подршку београдских медија у односу на своје политичке противнике.
ОРУЖАНЕ СНАГЕ
Оружане снаге Републике Српске Крајине су биле Српска Војска Крајине (СВК) и милиција. Српска Војска Крајине званично је настала 17. октобра 1992. године.
На почетка српско-хрватског сукоба значајну улогу у одбрани Крајине играла је Милиција САО Крајине. Током притиска на Србе хрватска Влада је избацила већину Срба из републичког МУП-а те из станица МУП у општинама где су Хрвати чинили већину.
Покушавајући да ураде исто и да уведу нове симболе на униформе милиције у општинама са српском већином наишли су на отпор Срба, припадника МУП-а. Од тог тренутка секретаријати милиције прекинули су све везе са министарством у Загребу и формирали су Милицију Крајине на челу са Миланом Мартићем. Дана 4. јануара 1991. године је био створен Секретаријат унутрашњих послова у Книну.
Милиција Крајине је у више наврата учествовала у борбама, упркос чињеници да није имала тешко наоружање, које су имали припадници МУП-а Хрватске и припадници ЗНГ.
Према западним изворима у јулу 1991. године она је имала око 7.000 припадника са резервом око 20.000 . Према српским ауторима 9. октобра 1991. године Милиција САО Крајине имала је 1.200 редовних припадника у секретаријатама, 500 припадника специјалних јединица и 1.200 резервиста.
Тада је постојало седам секретаријата унутрашњих послова: у Книну, Кореници, Петрињи, Војнићу, Окучанима, Белом Манастиру и Вуковару.
ЗДРАВСТВЕНА СЛУЖБА
Здравство подручја Крајине је прије рата било интегрални дио здравствене службе у Републици Хрватској. Финансирано је из јединственог фонда, са сједиштем у Загребу. Количина новца којом је располагало крајишко здравство није била довољна да покрије веће потребе.
Здравствена служба Крајине имала је 9 домова здравља (Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Кореница, Доњи Лапац, Двор на Уни, Костајница, Вргинмост, Војнић) и 5 медицинска центара (Книн, Глина, Петриња, Вуковар и Бели Манастир).
Број становника на једног љекара је био, у просјеку, 1.412. Најмањи је био у Книну (532) и у Петрињи (554), док у Војнићу тај број износио 2.233. Број постеља у РСК је износио 1.338, тј. 4,53 кревета на 1.000 становника.
Након почетка рата у 1991. години здравствена служба у САО Крајини је реформисана у правцу аутономије и сарадњи са службама здравља БиХ и Србије.
У јесен 1991. била су створена два медицинска центра у Книну (Далмација и Лика) и у Глини (Кордун и Банија).
Значајна пажња је била обраћена на помоћ избјеглицама са подручја под контролом ЗНГ и МУП-а Хрватске, којих је било укупно око 100.000 људи. У току читавог рата велику помоћ љекарима РСК су пружили Војномедицинска академија у Београду и хуманитарне организације, као и Српска Православна Црква.
СПОРТ
Први кораци по развоју спортских активности на простору Републике Српске Крајине су почели 28. септембра 1992. године када је усвојен Закон о физичкој култури. Након тога су основани струковни савези као фудбалски у Србу, кошаркашки у Книну, одбојкашки у Вуковару, рукометни у Белом Манастиру, шаховски у Борову Насељу итд.
У Бенковцу 11. фебруара 1995. године је основан Олимпијски комитет Републике Српске Крајине. Сарадња Крајине, Српске и Србије на спортском пољу била је прилично успјешна. Први кораци сарадње направљени су захваљујући напорима Министарства за спорт Савезне Републике Југославије, југославенског Олимпијског комитета, Факултета за физичку културу и других институција у Београду и сличних из Српске Републике БиХ, односно са Пала и из Бања Луке.
У Крајини је била популарна фудбалска лига која је постојала у периоду од 1992. до 1995. године, а најпознатији клубови су били „Динара“ из Книна, "Шпарта" из Белог Манастира и "Слога" из Вуковара.
Политички положај Републике Српске Крајине одразио се на њен спортски живот у међународним оквирима. То је значило блокаду у сваком погледу.
ТРАДИЦИЈА И НАСЉЕЂЕ
Културолошка традиција Срба у Крајини је веома богата. Она се огледа у великом броју пјесама испјеваних посебним стилом које се зову ојкаче. Углавном се пјевају у групи да се чује даље, али има их које се пјевају соло.
У РСК могу се срести два типа фолклорне традиције. Први је онај динарски Лика и Сјеверна Далмација, који је задржао ону аутентичну изворност коју су Срби донијели у ове крајеве из Црне Горе, источне Херцеговине и Рашке области.
Други је равничарски тип, који се среће у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему. Док се на Банији и Кордуну ова два утицаја мјешају, при чему мало више домирина равничарски.
Аутентични инструменти крајишке традиције су гајде, цимбуле и тамбурица.
У крајишким руралним срединама су до прогона биле популарне игре и надметања названа "Вишебој".
КАРТЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
|
Источна Славонија, Барања и Западни Срем.
Мјеста: Бели Манастир, Кнежеви Виногради, Дарда, Јагодњак, Борово, Вуковар, Ст. Јанковци, Бобота, Трпиња.
Ријеке: Дунав, Драва, Вука, Босут, Копачки рит.
|
|
Карта Баније
Мјеста: Двор на Уни, Глина, Петриња, Костајница, Сисак.
Ријеке: Глина, Суња, Уна, Сана.
Планине: Зринска Гора
|
|
Карта Западне Славоније
Мјеста: Пакрац, Окучани, Новска, Грубишно Поље, Дарувар.
Ријеке: Сава, Драва.
Планине: Псуњ, Папук, Билогора, Равна Гора.
|
|
Карта Лике
Мјеста: Грачац, Доњи Лапац, Срб, Плашки, Кореница, Удбина, Врховине, Смиљан, Госпић.
Језеро: Плитвице.
Ријеке: Крбава, Гацка, Лика.
Планине: Велебит, Капела, Пљешевица.
|
|
Карта Кордуна
Мјеста: Војнић, Вргинмост, Карловац, Слуњ, Вељун, Крњак.
Ријеке: Корана, Мрежница, Купа.
Планине: Петрова гора.
|
Северна Далмација и Равни котари...
Мјеста: Книн, Задар, Бенковац, Обровац, Дрниш, Кистање.
Ријеке: Крка, Крупа, Зрмања.
Планине: Козијак, Динара. |
Tags:
|
|
|
|
|
|
|
NEZAVISNA DRZAVA HRVATSKA
|
|
|
|
|
| | | | | | | | |
Посећено је:
33,559 пута
Број гласова:
394