Битка на Кошарама  је била је жестока борба између припадника Војске Југославије и припадника албанске терористичке организације Окупаторске војске Косова (ОВК), подржаване регуларном Војском Албаније, припадницима француске Легије странаца, британских САС специјалаца и НАТО авијацијом.

Кошарска битка се водила око граничног прелаза Раша Кошарес на граници Савезне Републике Југославије и Републике Албаније између 9. априла и 10. јуна 1999, током НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе у кодној акцији "Милосрдни Анђео".

Циљ напада са албанске стране "Операција Стрела" била је копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и у Призрену. Такође, још један циљ је био и заузимање ширег подручја Метохије током тог напада. После тешких борби ВЈ успела је да порази нападача и спречи њихов улазак на Космет.

Припадници албанске ОВК успели су за кратко да заузму караулу Кошаре због артиљеријске подршке Војске Албаније, подршке НАТО авијације и малог броја војника ВЈ на томе подручју који су морали да се повуку, али су поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали.

ОВА БИТКА СЕ СМАТРА ЈЕДНОМ ОД НАЈЖЕШЋИХ И НАЈКРВАВИЈИХ БИТАКА СРБСКЕ ВОЈСКЕ У 20. ВЕКУ.

ПРЕТХОДНИЦА

Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.

У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.

Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни споразум.

Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ткз. ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.

У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада.

НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".

У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године избегнута је агресија на Србију и Црну Гору.

ПЛАНОВИ АГРЕСОРА

План НАТО савеза и Албанаца је био да се поразе јединице Војске Југославије на пограничном прелазу Кошаре како би се омогућио улазак припадника ОВК на Косово и Метохију и припадника регуларне Војске Албаније, како би се откриле јединице југославенске војске и натерале на отворену битку, омогућивши НАТО авијацији да их бомбардује, пошто НАТО није имао успеха у уништавању копнених јединица ВЈ.

План је био такође да се освоји Метохија и нанесе тежак пораз ВЈ. Та инвазија је оповргнула веровање да током НАТО агресије није дошло до копненог рата.

Припремање напада

Пре почетка бомбардовања СРЈ од стране НАТО-а 24. марта 1999, долазило је до спорадичних, али крвавих размена ватре између југословенских и албанских граничара потпомогнутих припадницима ОВК, углавном пошто су југословенски граничари спречавали илегални улазак товара оружја за ОВК на Космет.

Током офанзиве србских снага безбедности крајем 1998. разбијена је ОВК на територији Косова и Метохије чији су припадници у мањим групама прелазили на територију Републике Албаније и попуњени новим људством враћали се на југославенску територију.

После пропадања преговора у Рамбујеу фебрурара 1999. али и пре тога, трајало је припремање за копнени улазак на Космет.

Дана, 24. марта 1999. године почело је бомбардовање Савезне Републике Југославије са циљем да се отера Војска Југославије са подручја Космета.

НАТО авиони су жестоко гађали положаје Војске Југославије на граничном прелазу између СРЈ и Албаније. Скоро 12.000 НАТО војника, међу њима и 5.000 Американаца стигли су у Републике Албанију са више од 30 тенкова и 26 хеликоптера "Апача", док су колоне албанских избеглица напуштале Космет.

Било је изолованих оружаних инцидената од када је кренуло бомбардовање али тек 9. априла 1999. ОВК је кренула у велику офанзиву на Космет преко карауле Кошаре, због повољног терена за нападача.

Симбол херојске одбране Кошара
Војници 63. падобранске бригаде 1999.

Како су положаји ОВК и Албанске војске били на већој надморској висини од положаја ВЈ, а сама караула на изузетно неповољном месту ова локација је одабрана као један од праваца продора.

НАПАД

На православни Велики петак, 9. априла 1999. године у 03:00 сата почела је масовна артиљериска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Ватра је била отворена од стране Војске Републике Албаније према пограничним положајима југославенске војске. У нападу су употребљавани топови, хаубице и минобацачи и ватру су координисали јако добро обучени припадници француске Легије странаца.

Албанци су нападали у три правца, први је био према врху Раша Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе. Током артиљеријског бомбардовања, отприлике 1.500 припадника ОВК је непримећено пришло граници.

Тада је на првој линији било само мање од 120 југославенских војника, тачније 53. гранични батаљон. Тог првог дана битке, караулу Кошаре напушта њен командир Дејан Агочевић, док Саша Радојевић остаје на караули све време и постаје нови командир карауле.

Крвава битка је трајала током целог дана са великим губицима, поготову са стране нападача. После подне је ОВК заузео врх Раша Кошарес и одмах прешао у дефанзивну тактику. То му је такође омогућило да донесе неколико артиљеријских оруђа до тог врха. Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана.

Тада је уз помоћ артиљерије ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте саму караулу поподне. Око 19.00 припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички ЦНН и британски Би-Би-Си, су одмах пренеле да је велики број припадника ОВК ушао у напуштену караулу. Припадници Војске Југославије су се повукли према другој линији одбране изнад карауле. Те позиције су биле знатно лакше за одбрану.

Током следећег дана су стигла и појачања за Војску Југославије у људству и у артиљеријском оруђу. Једна група припадника ОВК се налазила изнад позиција ВЈ да би ометала и пресецала комуникације и успела је да уништи једно борбено возило.

Слике погинулих припадника југославенске војске

Током ноћи ОВК је напао позиције Војске Југославије на врху Опљазу, покушавајући да сломи отпор војника Војске Југославије, али сви напади су одбијени уз велике губитке, иако су имали подршку албанске артиљерије.

Следећих дана ОВК је покушавао да сломи отпор друге одбрамбене линије ВЈ али ни ти напади нису имали успеха. Команда Приштиног корписа ВЈ је послала на прву линију специјалце као и ратне ветеране из прошлих југословенских ратова као и неколико артиљеријских оруђа.

Реорганизација и контранапад

Албанска артиљерија наставила је да бомбардује позиције ВЈ са Маја Главе и Раша Кошареса. Команда ВЈ је одлучила да уради изненадни контранапад.

На дан 14. априла 1999. војници ВЈ кренули су у напад на Маја Главу. Растојање између два противничка рова није било веће од 50 метара. Југославенска војска није успела комплетно да заузме Маја Главу, али је прекинула албанско артиљеријско деловање са тог врха.

На Маја Глави фронт је стабилизован до краја рата, без икаквих промена на линијама.

Током друге половине априла 1999. на Раша Кошаресу није било никаквих промена на линијама фронта и обе стране су трпеле значајне губитке. Југославенски војници од артиљеријског деловања, а Албанци од неуспелих јуриша да сломе одбрамбену линију Војске Југославије.

Припадници 63. падобранске бригаде: С' овог боја мајко повратка ми нема...

Мајске борбе на Кошарама

Кренуо се са неуспелим нападом Војске Југославије да поврати караулу Кошаре, заустављена је тешком артиљериском ватром.

На дан 6. маја 1999. православни празник Ђурђевдан, југославенска војска је урадила контранапад на позиције ОВК на Раша Кошарес како би зауставила артиљеријско деловање. Уследила је крвава битка са великим губицима са обе стране, али Војска Југославије није заузела Раша Кошарес.

На дан 10. маја, команда ВЈ је послала два тенка Т-55 да помогну офанзиву на Раша Кошарес, када су тенкови прошли преко терена који је био готово непроходан за борбена возила, успели су да заузму мање од 100 метара територије, али је ОВК још увек држао Раша Кошарес.

Током ноћи између 10. и 11. маја НАТО авијација је бацила касетне бомбе на југославенске војнике који су нападали ОВК позиције испод Раша Кошареса, убивши 8 војника и једнога југославенског официра, а ранивши преко 40. То је омогућило ОВК да одбије снаге Војске Југославије са те позиције на почетну.

Током средине маја 1999. водиле су се велике битке на врх Мрчај који је заузет од стране Војске Југославије, а ОВК је претрпела велике губитке. ОВК после великих губитака морала је да се повуче са тих положаја и југославенска војска је заузевши тај положај узела тактичку предност на терену за координацију артиљериске ватре.

Тај успех ВЈ је дозволио стабилизовање терена и задржавање нападача ван линија одбране. Крвава битка на Кошарима трајала је све до 11. јуна 1999. без великих промена.

ЗАВРШЕТАК

Рат на Космету је трајао до 10. јуна 1999. године када је ноћ раније потписан Војно-технички споразум у Куманову и Војска Југославије и Полиција Републике Србије су се повукли заједно, сви они који су учествовали у бици на Кошарама.

НАТО је ушао на Космет под именом КФОР као мировна снага, док је ОВК (бар формално) разоружан.

Михаило Меденица, на караули Кошаре 2011.

Савет Безбедности ОУН је 10. јуна 1999. донео у Њујорку Резолуцију бр. 1244, према којој јужну србску покрајину преузимају међународне снаге: УНМИК, а Војска Југославије има право да врати на Косово и Метохију хиљаду припадника Војске Југославије.
 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

После 15 месеци од завршетка НАТО агресије у Републици Србији је дошло до промене власти октобра 2000. године. Политичари ткз. демокатске опције: Војислав Коштуница, Владан Батић, Зоран Ђинђић, Весна Пешић, Владан Батић... су градили "пријатељске" односе и успостављали сарадњу са земљама које су учествовале у бомбардовању Србије и Црне Горе.

У војно-полицијским структурама настала је велика чистка кадрова, односно смена или пензионисање официра и генерала током 2001-2004.

Поред тога, многе наше војне и полицијске старешине су испоручиване у Хашки трибунал, а тамо осуђивани на дугогодишње казне затвора због лажираних извештаја о ратним злочима на бившем југославенском простору.

Причу о херојима који су бранили нашу отаџбину јужно од Ибра и западно од Дрине прекрио је медијски мрак. Свако онај ко је покушао да у јавност изнесе информације о томе шта и како се дешавало током деведесетих година 20. века на ратишту бивао је прогањан, па чак и хапшен од полиције. Ситуација се после 2012. године мало променила на боље.

Војници који су погинули на Косову и Метохији крајем 1990-их година ни до данас нису добили достојан споменик у центру Београда, нити у другим већим градовима Републике Србије.

ГУБИЦИ

Битка на Кошарама је узела многе животе са обе стране. Званичне информације говоре око 108 погинулих припадника Војске Југославије на подручју карауле Кошаре, међу којима и руски добровољац Булах Глебович.

Губици ОВК су 200 мртвих али сматра се да их је било много више, неке процене иду у до 400 погинулих. Њих 80% мртвих ОВК потичу са Косова и Метохије, мада се не зна тачно колико је било Албанаца из Албаније и Вардарске Македоније.

Званичне информације говоре о три страна држављанина погинула на Кошарама. Два НАТО војника, Француз Арнод Пјер (1971) и Италијан Франческо Ђузепе Бидер (1961) као и Мурад Мухамед Алија из Алжира.

Поред тога на Кошарама су погинле и неке истакнуте вође ОВК као што су: Агим Рамадани, Сали Чеку, Кемаљ Фетаха...

Током битке је уништено и 5 албанских тенкова и тенковска офанзива је сломљена.

Мурал за хероје у Нишу

Спавајте пупољци бурног пролећа,
Отргнути у олуји и тучи.
Ви сте оличје крвавог столећа,
Што се на вас сручи.

У темеље Србства положисте кости,
Залисте крвљу, нека вечно цвета.
Бесмртни јунаци, Бог да вам душу прости,
Ви сте оличење свих будућих лета.

Из крви ваше освану слобода,
Ореол над србском главом.
Спавајте потомци Обилића рода.
Вечном овечани славом.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Битка на Кошарама је после низа година ћутања, па и скривања од јавности Србије добила своје заслужено место у популарној култури.

Тако је тек после 2013. године написано неколико песама и романа. Свакако међу њима су дела које су написали:

• Невен Милаковић Ликота: Вила са Кошара, Последњи плотун мајци Србији, Апостоли са Кошара...
• Милутин Попадић: Јунаци са Кошара.
• Славко Перошевић: Јуначка поема - Бој за Кошаре
• Марко С. Марковић: Писмо ћерки са Кошара
• Ненад Милкић: Последња стража, Зов карауле, Бесмртни батаљон, Мртва стража са Кошара.
• и многи други...

О дешавањима на Косову и Метохији, током бомбардовања СР Југославије, снимљен је документарни филм под називом "Пакао Кошара", где је централни део приче управо ова битка, као и херојима који су бранили Космет од агресора.

И Слађана Зарић са екипом РТС-а и "Застава филм" је подоводм 20. годишњице ове битке снимила играно-документарни филм "Ратне приче са Кошара", у коме су причали сведоци тј. учесници те битке.