У београдској цркви Св. Марка на Ташмајадану, већ годинама, тј. деценијама се организују парастоси за српске жртве које су побијене и(ли) прогнане у ратовима на простору бивше Југославије: Далмација, Кордун, Банија, Лика, Славонија, Босна, Космет... све су то српски крајеви који су вековима натопљени српском крвљу. Завичај где почивају и наши прађедови.
У једној прљавој политичко-банкарској игри неслућених размера, наши Србљи су почетком 1990-их морали да једну по једну стопу српске земље напуштају. Тако је и било почетком маја 1995. године, када су хрватске војно-полицијске снаге за два дана буквално збрисале Србе из Западне Славоније. О ужасу који је настао након тога тешко је причати, али мора се. Скоро 20.000 западнославонских Срба покушало је наћи спас преко Саве у Босни и Херцеговини. Њих 283 није успело - убијени су на мучки начин, са земље, из ваздуха, у шуми, у кућама, у колони, како год. Постојао је и званични извештај о овом слободно да кажемо геноциду, али по обичају овакве ствари не смеју да доспеју до шире јавности.
Данас о Бљеску, знају ретки. Знају Срби из Славоније, углавном и остали Крајишници, које је све иста судбина задесила 3 месеца касније. Срби у Републици Српској донекле имају појма. Срби у Републици Србији и Црној Гори врло мало. Ретко се ово у медијима помиње. А и зашто би? Подсећају само на рат, издају, прогон, гробове...
Удружење "Суза" из Београда, су основале породице које су изгубиле своје најмилије у тим несрећним ратовима и прогонима. Они већ годинама организују парастосе за српске жртве на Ташмајдану. Ретко ко им прилази, још мање да им помогне. Стиче се утисак да их избегавају и држава и сународници, поготово они који се бусају у прса са Српством, патриотизмом.
22. април 2016. је био леп сунчан дан. Пролеће у пуном јеку. Не више од 60 особа дошло је да запали свеће у цркви и да се помоли за српске мученике из Западне Славоније. Дошле су две медијске екипе, једна из Бијељине - ТВ БН, а друга из Сарајева - РТРС. Што се тиче медија из Србије, једино су послали новинаре ови из Тањуга. Нигде Политике, Вечерњих новости, нигде Курира, Информера, Блица, Гласа Јавности...
Дошао је Саво Штрбац испред Веритаса, он додуше долази већ годинама. Један од ретких који дођу без жеље да сакупља неке јефтине поене. Дошли су чланови удружења Славонија у срцу. Дошла је наша мала екипа. Кажем мала, јер је био радни дан. Дошао је и "најважнији" политичар у региону, са својом пратњом да дели пропагандни материјал.
Остаје нејасно зашто парастос, ако је због Васкршњих празника, померен седмицу дана уназад, онда би било логично да буде викенд. Свештеник који је држао говор након парастоса није имао пуно рећи, свега 60 секунди. Да ли му је било жао или мрско причати пред "малим бројем" посетилаца или је у питању нешто друго, остаје непознаница.
После парастоса испред тзв. Споменика у ташмајданском парку, за српске жртве које су побијене 1990-их на бившем југославенском простору, свако је могао да стави по једну ружу, или букет цвећа.
Овај парастос отприлике показује духовно и социо-психолошко стање у коме се наша држава и друштво налазе. За срамоту пред прецима и покољењима.
23.4.2016.